Ruski plaćenici ginu u Siriji

Majka palog borca
Natpis na slici Nina Atjuševa, majka Jevgenija Alikova, sa identifikacionom pločicom poginulog sina

Pogibija velikog broja ruskih boraca u Siriji u februaru otkrila je da tamo operiše tajanstvena grupa plaćenika. Prema nekim izveštajima, u jednom danu je ubijeno više od sto Rusa, dok ih je zvanično stradalo „nekoliko desetina".

Nina Atjuševa, penzionerka iz gradića Severooneška, prošlog septembra je telefonom obaveštena da joj je sin poginuo u Siriji.

Naredne nedelje joj je nepoznati muškarac predao kovčeg sa telom sina i pet miliona rubalja (90,000 dolara) od osiguranja. Prešao je 2,100 kilometara sibirskim putevima da bi Nini vratio „sinčića".

Svežnjeve novčanica u apoenima od 5,000 rubalja je ostavio na kuhinjskom stolu.

BBC je pokušao da stupi u kontakt sa njim preko telefonskog broja koji je dao Nini, ali čovek koji se javio je rekao da on nije taj i da ne zna ništa o ruskim dobrovoljcima u Siriji.

Natpis na slici Jevgenij Alikov je otišao u Siriju nakon povratka iz istočne Ukrajine, gde je ratovao na strani pobunjenika

„Mama, odoh na front"

U Severoonešku nema bog zna šta da se vidi. To je rudarski gradić u regionu Arhangelovska kraj reke Onege koji se uglavnom sastoji od petospratnih stambenih blokova.

Jevgenij je studirao u Sankt Peterburgu, tamo se oženio, a onda se sa ženom i troje dece preselio u Moskvu.

Nina kaže da je, pre nego što je otišao u Siriju, njen sin u poslednje tri godine nekoliko puta boravio u istočnoj Ukrajini. Borio se na strani proruskih separtista u Luganjsku.

Posle Ukrajine je bio mesec dana na obuci u kasarni u Rostovu na Donu, a zatim su ga poslali u Siriju.

Prema mnogim izveštajima, pripadnici privatnih vojnih kompanija (PVP) se obučavaju na poligonu u regionu Krasnodara i odleću za Siriju sa vojnog aerodroma u Rostovu.

Natpis na slici Dokument sa identifikacionim brojem Jevgenija Alikova: M-3601

Jevgenij je prošlog leta otišao u Siriju sa pasošem koji mu je izdat 16. juna. Na jednom od dokumenata koje je Nina dobila nakon što je poginuo stoji identifikacioni broj: M-3601.

Brojevi koje rusko Ministarstvo odbrane izdaje vojnicima obično se sastoje od jednog slova azbuke i šest cifara. Brojevi koji se izdaju borcima PVP imaju samo četiri.

Povremeno je slao pisma majci. „Mama, odoh na front", napisao je u jednom pismu, u kome piše i da je pustinjski pesak toliko blistav da ne može da hoda bez naočara za sunce.

Ostao je samo dva meseca. Poginuo je 2. septembra, u blizini grada Tijasa u provinciji Homs. Na smrtovnici piše da je uzrok smrti „rana od vatrenog oružja u predelu stomaka".

Natpis na slici Jevgenij je dobio dva odlikovanja od privatnog vojnog preduzeća „Vagner"

Nina je primila i dve medalje koje je njen sin dobio od „Vagnera", privatne vojne firme koja ga je zaposlila: jednu za „čast i junaštvo", a drugu za „hrabrost i prolivenu krv" .

Ona kaže da je Jevgenij bio dobar čovek i otac: „Svi su plakali na pogrebu".

Novac od osiguranja uplatila je na račun unučadi. Smatra da je Jevgenij to želeo.

Američka vlada je prošle godine uvela sankcije protiv „Vagnera" zbog učešća u borbama u Ukrajini.

Vojnik broj 77

Dokumenti koje je Nina dobila i ustupila BBC novinarima ukazuju da je u septembru 2017. u Siriji poginulo najmanje pedeset četiri Rusa. To je više od zvaničnog broja žrtava tokom prethodne tri i po godine ruskog učešća u sirijskom ratu.

Prema istraživanju agencije Rojters, tokom prvih devet meseci prošle godine u Siriji je poginulo najmanje 131 Rusa. Izveštaj se poziva na smrtovnicu izdatu na ime Sergeja Podubnog, još jednog borca koji je radio za rusko PVP.

Podubni je poginuo 28. septembra u Tijasu, istom gradu u kome je pao i Jevgenij. U smrtovnici koju je potpisao sekretar ruske ambasade u Damasku piše da je umro od opekotina.

U Tijasu je vazduhoplovna baza sirijske vojske oko koje se često vode žestoke borbe.

Podubnijeva smrtovnica nosi broj 131. Prema uputstvu nadležnog ministarstva, smrtovnice koje izdaju ambasade numerišu se od nule pa nadalje početkom svake godine.

Natpis na slici U smrtovnici Jevgenija Alikova piše da je poginuo u Tijasu 2. septembra 2017. od rane iz vatrenog oružja

Smrtovnica Jevgenija Alikova, koji je poginuo 2. septembra, nosi broj 77. To znači da je broj ruskih žrtava u septembru bio najmanje 54 (što se dobija kada se 77 oduzme od 131).

Ruski konzulati ne izdaju osmrtnice za vojno osoblje. U Siriji živi mali broj ruskih civila, a nije se dogodio nijedan incident kojim bi se objasnile tolike civilne žrtve.

Prema navodima ruskog Ministarstva odbrane, u Siriji je dosad stradalo 44 pripadnika vojske.

Ruska vlada je nedavno prvi put priznala smrt „verovatno pet" ruskih dobrovoljaca nakon američkog vazdušnog udara 7. februara.

Potom je 20. februara zvanično objavljeno da su „desetine" Rusa stradale „u borbi", bez bilo kakvih dodatnih informacija, osim što je naglašeno da nisu bili pripadnici redovne vojske.

Borba za priznanje

Na Nininom kuhinjskom stolu stoji svežanj zahteva za informacijama i drugi, koji čine službeni odgovori u plavim kovertama. Ona sada ima misiju: da natera vlasti da službeno priznaju da je njen najstariji sin poginuo za domovinu.

Brada joj podrhtava: „Hoću da ih pitam: u čemu je razlika između dece koja je poslala vojska i mog sina dobrovoljca?"

Uprkos odbijanju Kremlja da oda priznanje poginulom sinu, Nina je dobila podršku lokalnih funkcionera. Za stolom joj se pridružila Galina Staricina, oblasna savetnica.

„On je jedan od nas. Podržavamo Ninu i preduzimamo mere, o tome nema šta da se diskutije", kaže Staricina.

Natpis na slici Fotografija Jevgenija Alikova stoji uz fotografije sugrađana poginulih u Čečeniji i Avganistanu

Jevgenijeva fotografija je izložena u gradskom muzeju uz slike sugrađana koji su poginuli u Čečeniji i Avganistanu.

Gradske vlasti su platile i kratku osmrtnicu u lokalnim novinama - na poslednjoj strani, među oglasima u kojima se nude štenad za usvajanje.

Nina se nada da će vlada odati priznanje ne samo njenom sinu, nego i svim ostalim borcima koji su radili za PVP.

„Na kraju krajeva, to nije pošteno. Moj sin nije poginuo u kafanskoj tuči, nego u borbi", kaže ona. „Red bi bio da od vlasti dobije nekakvo priznanje ili zahvalnicu".

„Ne tražim ništa posebno. Da nije za džabe poginuo? Više ne znam ni sama."

Natpis na slici Groblje u Severoonešku na kome počiva Jevgenij Alikov