Žene u Sibiru: Kako živi izolovana i zaboravljena ženska zajednica

Mlade Nenkinje, Siberija, Rusija
Potpis ispod fotografije,

Mlade Nenkinje u Siberiji svakodnevno rade teške fizičke poslove

Presentational white space

U udaljenom selu Jar-Sejl, u severnom Sibiru, živi grupa starijih žena. Nekada su bile deo nomadske zajednice čuvara jelena. Ipak, svoju starost provode u izolaciji od sveta koji su volele.

Iako se muškarci ohrabruju da ostanu unutar zajednice, koja migrira tokom cele godine za životinjama, i da održavaju svoju ulogu u društvu, žene su često ostavljene da se suoče sa starošću same.

Fotograf Oded Vagenštajn je na dugom putovanju upoznao ove „zaboravljene" žene.

Potpis ispod fotografije,

Paket sa svim životnim potrepštinama - spreman za polazak

„Uhvatio sam avion, zatim putovao vozom šest sati iz Moskve, a zatim sedam sati vožnje preko smrznute reke, gde su mi se kosti sledile, kako bi ih upoznao", kaže Oded.

„Bio sam iznenađen toplinom kojom su me dočekale i primile u svoje domove i dane. Tokom tradicionalnih čajanki, sedeli smo zajedno, dok su žene pričale svoje priče: o dalekim uspomenama na bele pejzaže, o čuvarima jelena, o žudnji za roditeljima i partnerima koji su otišli, o velikim frustracijama zbog osećaja „bespomoćnosti". "

Potpis ispod fotografije,

Angelina Seroteto, živi u zajednici kao šamanka

Angelina Seroteto, rođena 1942.

Deo je porodice šamanki. Angelinina majka ju je naučila da proriče budućnost iz svetih predmeta iz prirode.

„Da! Nedostaju mi dani iz prošlosti, ali se trudim da ostanem optimistična. Sve vidim očima ljubavi. Mislim da ćeš to naučiti kada ostariš."

Potpis ispod fotografije,

Autipana Audi, rođena 1941, preživela je brojne gubitke tokom života

Autipana Audi, rođena 1941.

Tokom života, Autipana je doživela mnogo gubitaka.

Izgubila je muža, sina i ćerke zbog bolesti, a pre nekoliko godina je njeno celo stado jelena uginulo od gladi tokom zime.

Gotovo da ne može da hoda, dane provodi uglavnom vezana za krevet, svesna da verovatno više nikada neće moći da šeta.

„Nedostaje mi leto, kada smo ribarili. Nedostaje mi porodica i jeleni, ali ono što mi najviše nedostaje je - hodanje. Hodanje u snegu".

Potpis ispod fotografije,

Zinaida Evau, živi sama sa mačkama

Zinaida Evau, rođena 1946.

Bila je u braku godinama, Zinaida se priseća kako je sa mužem imala „divnu vezu, punu ljubavi i smeha, tačno do poslednjeg dana."

Ona sada živi u malom stanu sama sa mačkama.

„I one su sada ostarile", kaže ona. „Sve što mogu jeste da im pevam."

Potpis ispod fotografije,

Pudani Audi, kao i njeni preci, rođena je u tundri

Pudani Audi, rođena 1948.

Kao i njeni preci, koji su hiljadama godina lutali zamrznutim pejzažom severnog Sibira, Pudani je rođena u tundri i tamo je živela.

Kada je odrasla, bila je vođa plemena, vodila je dragocena stada kroz neke od najekstremnijih sredina na svetu.

Ona se još uvek nada da će opet lutati, ali bez podrške zajednice, malo je verovatno da će se to ostvariti.

„Nedostaje mi sloboda i provođenje vremena napolju, ali osećam da je moje vreme gotovo - da tamo više ne pripadam."

Potpis ispod fotografije,

Lilija Jamkina, rođena 1944. gleda kroz prozor u svom stanu, Sibir, Rusija

Lilika Jamkina, rođena 1944

Kao dete u tundri, Lilija je bila jedina u plemenu koja je znala da čita.

Još se seća kako se osećala kada je svima čitala pisma i dokumenta.

Međutim, baš zato što je znala da čita, otac ju je sprečio da ode na studije i postane nastavnica. Želeo je da ostane i pomaže nepismenima.

Sada dane provodi u stanu, piše ljubavne pesme o tundri i sanja da ih objavi u nekom časopisu.

„Nisam u potpunosti shvatala važnost tradicije i porodice kada sam bila mlada, toliko sam se svađala sa roditeljima. Želela sam da pobegnem od korena. Sećam se koliko mi se dopalo kada su mi pričali narodne priče oko vatre... Toliko mi nedostaju. "

Fotografije i intervju Oded Vagenštajn.