Šta su činjenice a šta fikcija kad radite kao britanski špijun?

Džejms Bond Image copyright Columbia Pictures
Natpis na slici Da li je život u tajnoj službi jedan veliki film o Džejmsu Bondu?

Kako stvarno izgleda raditi kao špijun? Da li se sve svodi na vožnju aston martinom, međunarodna putovanja i maskiranje?

Šest špijuna iz tri britanske obaveštajne službe - MI5, GCHQ i MI6 - govorili su za Radio 5 Lajv o tome kako izgleda raditi kao špijun u Velikoj Britaniji. Svo šestoro koristili su lažna imena.

Raditi za MI6 - stranu obaveštajnu službu - isto je što i biti Džejms Bond

Nije. Nije čak ni blizu.

„Često čujemo to poređenje", kaže Kejt, koja radi za MI6 - iliti Tajnu obaveštajnu službu - već 10 godina.

„Očigledno se nama to dopada, jer je prilično glamurozno. Ne, nemamo priliku da vozimo aston martin, gliser ili bilo kakvo drugo atraktivno prevozno sredstvo. Mnogo ćete nas češće videti u autobusu ili podzemnoj železnici nego u nečem takvom."

Džon je proveo 15 godina sa MI6, uključujući i rad u inostranstvu.

„Ti mitovi o nošenju oružja i ispijanju martinija prosto ne stoje", kaže on. Ali postoji jedan aspekt koji su filmovi potrefili.

„Mi zaista imamo Kjua. Kju zaista postoji", kaže on, misleći na šefa odeljenja za eksperimente i razvoj u filmovima o Bondu.

„Imamo briljantne tehnologe i oni nas opskrbljuju svakakvim igračkama koje koristimo terenu. Samo što su naše stvarčice bolje od Bondovih."

Zaista, zaista je teško dobiti posao špijuna.

I da i ne.

Džo, koja radi za MI5 i bavi se regrutacijom, kaže da proces provere obično traje „između šest i devet meseci".

„Veoma je nametljiv", dodaje ona, „ali imamo vrlo umešnu grupu oficira za proveru koji nam olakšavaju posao."

Amiša se pridružila MI5 - ili Tajnoj službi, kako se zvanično zove - pre dve godine.

„Zapravo su na mene delovali veoma terapeutski", objašnjava ona govoreći o intervjuima u trajanju od tri do osam sati sa kojima se suočavaju novi regruti pred „oficirom za proveru".

„Ne trude se da vas ulove u grešci", kaže ona.

Ne možete da se zaposlite ako ste uzimali drogu

Image copyright GCHQ
Natpis na slici GCHQ Štab GCHQ u Čeltenhamu

Nije izričito odrično.

„Sve zavisi od slučaja do slučaja", kaže Džo.

„Ako ste pušili drogu na žurki kad ste imali šesnaest godina, to vam neće nužno onemogućiti da se pridružite našoj organizaciji. Ali, naravno, jednom kad se pridružite, ne smete da uzimate drogu."

Svih šest špijuna sa kojima smo razgovarali rekli su nam da su testirani na drogu u sklopu procesa provere ličnosti. A test često podrazumeva uzimanje uzorka kose.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionKako se južnokorejski špijun ubacio u elitu Severne Koreje

Lili, koja radi za GCHQ - vladinu agenciju za prisluškivanje i sajber-bezbednost - kaže da ju je taj proces doveo u popriličnu neprijatnost.

„Potpuno sam zaboravila da mi je rađen taj test. Naredne nedelje sam išla kod frizera. Moj frizer je veoma pričljiv i šišao mi je kosu. A onda je odjednom, usred priče i rada, uskliknuo od šoka i užasa.

„Ja sam mu rekla: 'Oh. Sve je u redu. Da li si upravo naleteo na deo s kraćom kosom?' U tom trenutku je pomislio da mi je slučajno otfikario repove. Ja sam mu rekla: 'Sve je u redu. Znam da je to tamo i nisi ti to uradio.'"

Ne smete da kažete nikom živom čime se bavite

Image copyright BBC/The Ink Factory/Des Willie
Natpis na slici Tom Hidlston u TV adaptaciji Noćnog menadžera Džona Le Karea

Smete. Ali morate dobro da razmislite o tome kome ćete to reći.

„Savet koji u MI5 obično dajemo ljudima", kaže Džo, „glasi da smete reći bliskim članovima porodice ili nekom bliskom prijatelju."

Džon kaže da je odmah odlučio da kaže nekim članovima porodice da se prijavio za posao u MI6.

„Rekao sam roditeljima prilično brzo. Moj tata se odmah popeo na sprat, doneo mi čitavu kolekciju romana Džona Le Karea i rekao: 'Bolje pročitaj ovo pre nego što odeš na intervju za taj posao.' To je, u najboljem slučaju, bilo samo napola od pomoći."

„Odlučio sam da dugo ništa ne govorim bratu, jer nisam želeo da ga opterećujem tom informacijom. Nisam želeo da se oseća kao da mora da me zaštiti."

Džo dodaje: „Rekla sam sadašnjem mužu nakon što smo se zabavljali već nekih šest meseci, što je bio jedan veoma zanimljiv razgovor."

Većina ljudi kaže da radi u „državnoj službi" ili naprosto izbegne odgovor na to pitanje.

Džo kaže da neki kandidati koji žele u MI5 dolaze sa nekim veoma čudnim idejama.

„Neko me je pitao: 'Da li moram da nosim svoju odeću na posao?' I: 'Da li se maskiram za posao?'"

„Ali mislim da mi je omiljeno kad je neko rekao: 'Da li moram da raskinem s devojkom da bih radio ovde? Jer ako moram - hoću'."

Špijuni ne zovu sebe špijunima

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Štab MI6 u centru Londona

Zapravo zovu.

Samo nemaju često prilike da to i izgovore.

Džo kaže: „Zato što ne govorimo ljudima čime se bavimo ili za koga radimo, ne bismo to nikad izgovorili naglas. I zato je stvarno čudno kad se kaže naglas."

Džon iz MI6 kaže da je zadovoljan rečju špijun: „Ja zaista o sebi mislim kao o špijunu… to nam je posao, tu smo da se bavimo špijunažom, radimo to zarad dobrog cilja, radimo to da bi naša zemlja bila bezbedna i napredna, ali ja se zaista u izričitoj meri identifikujem kao špijun."

„To zna nekih petoro ljudi u mom životu, vi ste sada šesti."

Kejt, koja radi sa Džonom, slaže se s tim. „Mislim da morate to naprosto da prihvatite."

Ona dodaje: „Mi radimo sa tajnama, to nam je posao, time se bavimo."

To je veoma ozbiljan posao, nema mesta za zabavu

Image copyright PA
Natpis na slici Sve tri bezbednosne agencije su ljubitelji kancelarijskog nadmetanja u kuvanju

E, pa to zavisi od vaše definicije zabave.

Džon otkriva da MI6 održava godišnje takmičenje u pantomimi, koje opisuje kao „urnebesno".

„Ima vrlo malo stvari u kojima iskazujemo takmičarski duh", kaže on. Ali kad ipak dođe do nekakvog nadmetanja, on kaže da se ono ispoljava u stvarima kao što su „ko je osvojio takmičenje u amaterskom kuvanju".

Dia - koja za GCHQ radi 10 godina - kaže: „Držimo takmičenje u amaterskom kuvanju - to je velika stvar."

Amiša iz MI5 dodaje: „I mi isto."

Zaposlićete se samo ako ste išli na Oksbridž i zovete se Rupert

Natpis na slici MI5, GCHQ i MI6 nisu puni diplomaca sa Oksbridža, tvrde iz ove tri službe

Ne baš.

Bar nekoliko špijuna od ovih šest sa kojima smo razgovarali išli su na Oksford ili Kembridž, a zato što su koristili lažna imena, moguće je da se zovu Rupert.

Dia, međutim, kaže da to nije isključivo muški klub bivših učenika privatnih škola.

„To je jedan od velikih mitova", kaže ona.

„Nisam išla na Oksbridž i imamo ljude koji su išli u državne škole, koji nisu išli na fakultete, ali to ne znači da oni ne mogu da doprinesu nečim drugim."

Sve tri agencije su i te kako voljne da regrutuju ljude iz različitih etničkih i društvenih grupa, naročito nakon što su bile kritikovane zbog odsustva diverziteta u skupštinskom izveštaju početkom godine.

Džo kaže da se „ostvaruje napredak", ali da „mora još mnogo toga da se uradi".

„Ne postoji samo 'određeni tip osobe' koji može da dođe i radi za nas", dodaje ona.

„Dakle, ako sedite sami sa sobom i mislite 'ne bi me ni primili' ili 'nisam njihov tip', jedino što možemo da vam poručimo jeste: 'Prijavi se i vidi kako ćeš proći'."

Sa vama je izuzetno teško stupiti u kontakt

I da i ne.

Iako je istina da posetioci u MI5 moraju da ostave mobilne telefone kod obezbeđenja na vratima, osoblje nije potpuno odsečeno od komunikacija. Naročito ako imaju decu.

„Imamo pametnu tehnologiju preko koje škole mogu da stupe u kontakt s nama", kaže Lili, koja je inače i roditelj.

Džo, koja je takođe majka, dodaje: „Nikad nismo u situaciji u kojoj škola ne može da vas kontaktira ako je vašem detetu pozlilo. Mislim da ne bih mogla da dolazim na posao da mi je dete bolesno a da ne mogu da me kontaktiraju."

A što se tiče onoga da su mobilni telefoni zabranjeni?

Džo kaže: „Zapravo je prilično lepo nemati mobilni telefon sve vreme uz sebe. Naviknete se."

Špijuni ne vole da gledaju 'nerealne' špijunske serije

Image copyright Sid Gentle Films
Natpis na slici Amiša je rekla da je "veoma uživala" u TV seriji sa BBC Tri Ubiti Iv

Ne ako je suditi po našoj grupi špijuna.

Svi su gledali seriju Džeda Merkjurija na BBC Jedan Telohranitelj.

„Zaista sam uživala", kaže Kejt. „Zabavno je. To je razbibriga. Zato je toliko popularna."

„Naravno, intrigantna je zato što se bavi organizacijama koje nisu naširoko poznate, u tome je deo čari, ali mislim da ne mogu previše da im zamerim na netačnostima, kojih ima previše da bih ih objašnjavala ovde."

Jedna druga skorašnja serija sa BBC Tri, Ubiti Iv, koja se bavi špijunima u službi MI5 i MI6, bila je jednako popularna.

„Zaista sam uživala u njoj", kaže Amiša.

„Mislim da je gluma bila izuzetna. Ali da, postoje trenuci kad prosto poželite da razbijete TV ekran i povičete: 'Ne, to nije istina!'"

Više o ovoj priči