Trauma, granica, zid, azil: Agonija zbog američkog sna

  • Hugo Bačega
  • BBC
Rogeirova porodica
Potpis ispod fotografije,

Porodica Baltazar je stigla u Siudad Huarez sa planom da traže azil u SAD. Rečeno im je da čekaju, kao i stotinama drugih.

Jači vetar oduvao je deo zida na američko-meksičkoj granici koji je podigla administracija predsednika SAD Donalda Trampa. Ni jaki vetrovi ni čelične konstrukcije na granici neće pokolebati hiljade migranata iz Centralne Amerike da nastave da pokušaju da tu granicu i pređu. Međutim, prelazak u Ameriku bi bio samo prvi korak u nepredvidljivom i često traumatičnom procesu dobijanja azila.

Jednog hladnog jutra, Rogerio Baltazar i njegova porodica stigli su u grad Huarez u severnom Meksiku, noseći samo dva školska ranca u koja su spakovali nekoliko stvari koje sada predstavljaju svu njihovu imovinu - laganu odeću koja ih neće bogzna koliko ugrejati i dokumente kojima, što je, očigledno, od mnogo veće važnosti, dokazuju da su ljudi za koje se izdaju.

Dve nedelje ranije napustili su svoje seoce u ruralnom delu Gvatemale, stavljajući sve na kocku tokom opasnog putovanja autobusom, a ponekad i peške, i očito nisu bili pripremljeni za vremenske uslove i ostalo što su zatekli ovde.

Rogerio, tridesetogodišnji vođa te četvorke, bio je umoran, želeo je da se istušira i trebao mu je bolji kaput. Ali to je moglo da sačeka.

Najvažnije je bilo nastaviti s putovanjem poslednji put, preći most preko reke Rio grande, koji je bio tako blizu, i konačno dospeti u Ameriku. Planirao je da tamo traži azil i sa Kristinom, dvadesetogodišnjom suprugom, i dvojicom sinova, starih dve i četiri godine, dobije drugu životnu šansu.

Nije znao ni reč engleskog - zapravo, jedva da je čitao na španskom - kao ni ime nijednog grada u zemlji u koju je očajnički želeo da ode. Ali „Si Dios guiere", (uz božju volju), sve je, nekim čudom, trebalo da ide njima u prilog. „To je san", tvrdio je on, „za moju porodicu, za moje sinove". Prešli su dug put i ništa nije moglo da ih zaustavi. Ipak, njih četvoro neće nigde otići.

Potpis ispod fotografije,

Migrantima su dodeljni brojevi kako ne bi morali da stoje u redu za prelazak ih Huareza

Na granici je situacija bila toliko neizvesna da je osoblje Kase del migrante, prihvatilišta u Huarezu koje vodi katolička crkva, svakog jutra pretraživalo regionalne novine u potrazi za izveštajima o imigraciji.

One najrelevantnije bi kačili na veliki mural u užurbanoj prijavnici, odmah pored plakata, uramljenih i fiksiranih na zid, na kojima se objašnjavaju osnova prava tražilaca azila.

Dok su Baltazarovi putovali kroz Meksiko, rečeno im je da tamo mogu da predahnu na sigurnom, dobiju konkretan obrok i pouzdane informacije. Neprekidna reka ljudi koji marširaju ka severu počela je redovno da koristi Huarez, taj prašnjavi grad nasuprot El Pasa, u Teksasu - i da nervira njegove građane, što je čest uzrok nevolja.

Most Santa Fe je opet zatvoren, piše na naslovnici „El Diarija", lokalnih dnevnih novina, koje ne mogu da se nađu u prihvatilištu. Svaki dan donosi nešto novo.

Trampova administracija - koja pokušava da odgovori hiljadama migranata iz Centralne Amerike dospelih na granicu sa Kalifornijom - već neko vreme tvrdi da je sistem preopterećen i da službenici nisu u stanju da obrade sve zahteve.

Zbog toga je ograničila broj tražilaca azila kojima je dopušten ulazak u zemlju, odbijajući pri tom mnoge. (Neki aktivisti, međutim, demantuju to, tvrdeći da je posredi fabrikovana kriza.)

Potpis ispod fotografije,

Jedan od razloga za put u Ameriku za Baltazara su njegovi sinovi: „Želim da imaju nešto"

Baltazar je, bez pametnog telefona i prenosivog radija, delovao izgubljeno. „Ne znam ništa o Trampu", tvrdio je mirno. „Ne znam šta misli, ne znam ništa." Pošto im je zabranjeno da podižu kamp pored graničnog prelaza, migrantima su radnici Crvenog krsta podelili brojeve koji označavaju njihovo mesto u redu i rekli im da čekaju.

Bilo je to frustrirajuće, rekao je Baltazar, koji je nosio svoj broj, 540, ispisan flomaserom, na desnoj podlaktici. Radnici Kase del migrante izjavili su da je taj proces tokom Obaminih godina ponekad bio neverovatno spor, ali da ljudi nisu sistematski sprečavani da pređu granicu.

Bilo je malo verovatno da će njegov naredni korak u traženju azila biti išta lakši. Kao i svi ostali, moraće da dokaže da se plaši maltretiranja ili mučenja, što je procedura poznata kao opravdani strah. Oni koji ne razumeju Engleski zavise od prevodioca, kojih često tamo uopšte nema. Pomoć tada stiže preko telefonske slušalice.

Podnosioci zahteva, u međuvremenu, ostaju zadržani - očekuje se da porodice ostanu na okupu - sve dok ne stigne odgovor, uglavnom u roku od dve nedelje. Između oktobra 2016. i septembra 2017. 75% od 79.710 testiranja bilo je pozitivno.

Zahtevi koji su proglašeni opravdanima tada se prosleđuju sudovima koji postupaju u imigracionim stvarima. U teoriji, tražioci azila bivaju oslobođeni i dozvoljava im se da privremeno obitavaju u SAD, pri čemu često nose elektronske nanogice.

Ali dešavalo se i da su ljude zadržavali duže od toga, ponekad u lošim uslovima, što je u mnogim slučajevima doprinosilo razvoju mentalnih i fizičkih problema. (Trampova administracija želi da ljudi na odluku čekaju u Meksiku, a ne u SAD.)

Potom sledi dugogodišnje čekanje. Do marta 2018. oni koji su dobili azil čekali su, u proseku, više od 1.000 dana dok je 318.624 slučajeva čekalo na odluku. Neki advokati tvrde da je posredi sistem očito smišljen da navede ljude da odustanu. Ako opravdani strah nije prihvađen, migrantima se naređuje da odu, ali im je omogućena komplikovana revizija slučaja pre deportacije.

Baltazar nema pojma kada će doći na red. Pošto je morao da ostane u prihvatilištu, provodio je noći sa više od 200 muškaraca i žena, svih uzrasta, koji su stigli pre njega sa istim ciljem. Plašio se da će proći dani, ako ne i nedelje, pre nego što ne prozovu njegov broj.

Potpis ispod fotografije,

Baltazar kaže da ga je 2015. godine napala grupa muškaraca i da su mu nižem isekli deo uva

Baltazar je rekao da su ga, 2015 godine, dok je noću hodao pustom ulicom svog siromašnog sela u Gvatemali, napala petorica maskiranih muškaraca nožem, odsekavši mu mali deo vrha desnog uha. Nisu mu ništa oteli - rekao je da ionako nije imao ništa što bi mogli da opljačkaju - i do današnjeg dana ne zna ništa o počiniocima i njihovim motivima.

Muškarci su začas nestali u mraku i Baltazar u blizini nije zatekao nikog ko bi mogao da mu pomogne. Krvareći, otrčao je kući, gde je njegova žena improvizovanim metodama tretirala ranu. Naposletku se zalečila, ali je ostao ožiljak koji je pokušavao da sakrije svojom sjajnom crnom kosom.

Baltazar se priseća da je u narednim danima porodica morala da ostane u kući, plašeći se da bi napadači mogli da ih traže.

Gvatemala je jedna od najopasnijih i najsiromašnijih zemalja Centralne Amerike, u kojoj kriminal podstiču bande i organizovane grupe. Nije ni približno ogrezla u nasilje kao njeni susedi iz Severnog trougla, Honduras i El Salvador, gde esktremno visok broj stradalih iz godine u godinu navodi hiljade stanovnika da napuste te zemlje.

Ali Baltazar nije imao izbora osim da „seguir adelante", nastavi dalje. Dok je njegova žena vodila brigu o sinu jedincu, on je uglavnom vreme provodio u potrazi za poslom. Bilo kakvim poslom.

Kada je imao sreće, nešto bi našao, obično bi pomagao na gradilištima ili plantažama i zarađivao skromni, ali preko potrebni, gvatemalski kvecal.

Tar par, koji je zajedno od 2013, dobio je drugog sina 2016, što je samo povećalo pritisak.

„Nismo imali ništa", kazao je on. „Nekad jedete, nekad ne jedete... Niko ne može tako da živi."

Potpis ispod videa,

Meksiko - zemlja sa 95 ubistava dnevno

Baltazar je rekao da su, onda, prošlog oktobra, nepoznati muškarci opet pokušali da ga napadnu. Ovaj put je rukama zaštitio glavu i sumnjivci su otišli ne povredivši ga.

Iz Huareza je gotovo nemoguće nezavisno proveriti njegovu verziju događaja. Tamo se više nije osećao bezbedno. „Nisam znao šta žele", izjavio je Baltazar. Nije bilo teško ubediti njegovu ženu u to da moraju da odu.

„Da sam ostao, ubili bi me."

Potpis ispod fotografije,

Većina migranata su verujući hrišćani i veruju da će im božanska sila pomoći

U prihvatilištu, nekih 15 km od mosta Paso del Norte (ili Santa fe) kojeg su planirali da pređu, Baltazaru i ostalima iz bezbednosnih razloga nije bilo dozvoljeno da izlaze. Mnogi su poznavali nekoga - rođaka, komšiju, prijateljevog prijatelja - ko je uspeo da uđe u SAD, na ovaj ili onaj način.

Ono što je stizalo do njih iz Amerike ulivalo im je makar neku nadu.

Za Baltazara, to je bio njegov brat, koji je pre mnogo godina prešao granicu da se nikad ne vrati - nije objasnio kako niti kakva mu je sadašnja situacija. U retkim prilikama kada su prišali preko telefona ohrabrivao je Baltazara da dovede porodicu do granice i traži azil ako mu se išta bude desilo.

Baltazar nije bio siguran kako sve to funkcioniše, ali je samouvereno tvrdio da će ih primiti, praktično da je stvar već sređena. „Kažu da tamo ima posla... Želim da moji dečaci imaju nešto."

Potpis ispod videa,

Klackalica

Predsednik Tramp tvrdi da je sistem ugrožen. Ranije ovog meseca, naložio je zabranu za tražioce azila koji su ilegalno prešli granicu, ali je prošle nedelje federalni sudija blokirao tu odluku, tvrdeći da je posredi „ekstremno odstupanje" od dotadašnje prakse.

U kampanji pred izbore na pola mandata, Tramp je rekao da hiljade migranata predstavljaju invaziju i da se među njima nalaze kriminalci.

Mnogi Trampovi simpatizeri brane oštriju politiku kojom bi se sprečili lažni navodi, pošto zvaničnici tvrde da veliki broj zahteva zapravo podnose ekonomski migranti, koji nisu kvalifikovani za azil.

Potpis ispod fotografije,

Deo ograde na granici SAD i Meksika u El Pasu, Teksas: mnogi strahuju da bi pooštravanje politike dovelo do većeg broja pokušaja ilegalnog prelaska granice

Kada Baltazar nije pomagao supruzi da zabavi decu, obično je šetao tremom prihvatilišta ili se igrao praznim flašama koka kole, sedeo bi ispod stabala sa ostalim migrantima, razmenjivao priče koje su listom bile mešavina beskrajne bede i straha pothranjenog rastućim kriminalom u njihovim zemljama. Njemu, a verovatno i ostalima, to je nudilo osećanje da su svi, na neki način, u ovome zajedno.

Ali je, takođe, hranilo i njegovu anksioznost. Posmatrao je sa posebnim interesovanjem čoveka koji je došao danima pre njih, sam, kako je Baltazar rekao, i koji čak nije imao ni broj za čekanje.

Kad sam posetio Baltazara drugog dana i pošto su ga prozvali preko zvučnika u prihvatilištu, video sam njegovu frustraciju kada su mu rekli da je reč samo o izveštaču koji želi da razgovara s njim.

Potpis ispod videa,

Migranti iz Meksika na američko-meksičkoj granici.

Kritičari navode da oštrije mere neće sprečiti tražioce azila da se pojavljuju na granici i tvrde da bi one, zapravo, mogle da dovedu do toga da veći broj ljudi pokuša da pređe granicu ilegalno, uz veći rizik.

Radnici u Kasi del migrante rekli su da su prihvatili jednu ženu i njenog mladog sina koje su zvaničnici uhvatili na granici samo nekoliko dana pre Baltazarovog dolaska.

Kao i većina migranata, Baltazar, koji je bio mršav i pričao je polako, tihim glasom, bio je posvećeni hrišćanin i verovao je da će ga ih Viša sila zaštititi. On i njegova žena su preživeli „težak put" ispunjen iscrpljujućim, vrelim danima tokom kojih jedva da su nešto jeli, noseći svoje sinove koji uopšte nisu znali kroz šta prolaze. Ali Bog, rekao je Baltazar: „sve zna".

Potpis ispod fotografije,

Trampova administracija tvrdi da se tražioci azila odbijaju zato što je sistem preopterećen, što aktivisti osporavaju

Četiri dana nakon što je stigao u Huarez, Baltazar je prestao da odgovara na moje poruke, dok mi se na pozive javljala isključivo govorna pošta. Njegov broj 540 je prozvan, kako su mi kasnije potvrdili u Kasi del migrante, mnogo pre nego što je očekivao. Nisu imali nikakve druge informacije o njemu.

Kada smo se prvi put sreli, rekao je da se ne brine za to šta će mu se desiti pošto pređe granicu.

„Plašim se da ću morati da se vratim. Ako me ne puste tamo, pokušaću opet. Nikad više neću živeti u svom gradu."

.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk