Plavi kit: Šta je istina o onlajn „samoubilačkom izazovu“

Embroidery whVezeni kitovi, svetionik i morski talasi Image copyright Getty Images
Natpis na slici Vezeni kitovi, svetionik i morski talasi

Izazov Plavog kita navodno je onlajn „samoubilačka igra" namenjena tinejdžerima koji dobijaju 50 zadataka za 50 dana. Smatra se da je ovaj izazov povezan sa brojnim smrtima širom sveta. Ali malo toga u vezi s ovom „igrom" zapravo je onako kao što izgleda.

Prvi zadaci bili su prilično bezazleni: „Ustani usred noći" ili „Pogledaj neki strašan film". Ali dan za danom, zadaci su postajali sve zlokobniji.

„Zakorači na sims višespratnice."

„Ureži kita na ruku."

Konačni izazov? Zahtev da se korisnik ubije.

Izazov je navodno potekao iz Rusije, ali se izveštavanje o njemu vrlo brzo proširilo i na druge zemlje: Ukrajina, Indija i Sjedinjene Američke Države.

Sa takozvanom „samoubilačkom igrom" povezano je navodno na stotine smrti.

Međutim, detaljnija istraga pokazala je nešto veoma neobično. Igra, makar onako kako je ispočetka opisana, čini se da nikad nije ni postojala.

Kako je nastao?

Priča o Izazovu Plavog kita započela je sa Rinom Palenkovom.

Rina, tinejdžerka koja je živela u jugoistočnoj Rusiji, 22. novembra 2015. godine postavila je selfi na internet.

Na fotografiji ona stoji napolju. Oko usta i nosa joj je vezan crni šal. Pokazuje srednji prst u kameru. Izgleda kao da je on prekriven sasušenom krvlju.

Potpis slike je glasio: „Nya bye". Narednog dana, ona je oduzela sebi život.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Džinovski kit u okeanu

O smrti Rine Palenkove pričalo se u određenim čet rumovima najveće ruske društvene mreže VKontakte. Ti forumi su mesta na kojima se tinejdžeri sastaju da bi pričali o svakodnevnim stvarima kao što su škola i odeljenske simpatije, kao i nekim mračnijim temama: o depresiji, usamljenosti i samoubistvu.

Razmenjivale su se strašne priče. Sablasnost tih priča poticala je od toga koliko su stvarno one zvučale, što se često postizalo putem lažnih slika ili doteranih snimaka.

To je onlajn ekvivalent tvrdnji klasičnih horor filmova da su „zasnovani na istinitim događajima". Zato što se u srži svake dobre priče o duhovima krije tračak autentičnosti.

U ovim su grupama, gde je granica između činjenica i fikcije često bila neraspoznatljiva, korisnici grozničavo pisali o Rini. U nekim slučajevima su je veličali zbog toga što je oduzela sebi život. Na internet su postavljani video snimci za koje se tvrdilo da beleže poslednje trenutke njenog života.

Ipak među svim tim glasinama, postojao je jedan problem.

„Niko nije znao pravu priču o njenom samoubistvu", kaže Darija Radčenko, viša istraživačica pri Ruskoj akademiji nacionalne ekonomije i državne administracije, koja se pozabavila takozvanim Izazovom Plavog kita.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Tekstura sa kitovima se ponavlja više puta

I ubrzo posle toga, Rinina priča povezana je se sa drugim pričama o samoubistvima tinejdžera.

Na Božić 2015. godine, dvanaestogodišnja Anđelina Davidova ubila se u ruskom gradu Rajazanu. Nešto malo više od pola meseca kasnije, Dijana Kuznjecova, tinejdžerka iz istog grada, uradila je isto.

Kad su roditelji proučili onlajn naloge koje su njihove ćerke ostavile za sobom, otkrili su nešto čudno - dve devojke bile su članice sličnih onlajn grupa.

U tim grupama nalazili su se crteži Rine Palenkove, postovi o samoubistvima i brojna spominjanja plavih kitova.

Zašto baš plavi kitovi?

Mnogo se spekulisalo o tome kako su kitovi postali povezani sa samoubistvima u ovim grupama. Neki novinari tvrde da je to zato što su kitovi poznati po tome da umeju namerno da se nasukaju, što je fenomen koji već dugo zbunjuje naučnike. Drugi kažu da je to referenca na tekstove ruskog rok benda Lumen.

Teško je reći, naravno, zašto neke slike ostavljaju na ljude baš toliki utisak. Kitovi su životinje tužnog izgleda koje deluju usamljeno. Predstavljaju dobar materijal za mimove. Jedna od slika koju su svi delili bila je slika kita koji noću leti iznad grada. Ona je najbolje dočaravala duh ovih grupa - melanholičan i prilično nadrealan.

Ali tek su u maju 2016. godine spekulacije o plavim kitovima i samoubistvu postale deo predmet razgovora u široj javnosti u Rusiji.

Članak novinarke Galine Mursalijeve u Novaja Gazeti, novini posvećenoj istraživačkom novinarstvu, lansirala je ovu priču u stratosferu.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Ilustracija kita koji roni

Mursalijeva je sugerisala da unutar određenih onlajn grupa, od kojih neke nose enigmatska imena kao što su „Okeanski kitovi" i „f57", postoji izvesna igra.

U toj igri, takozvani „moderatori" zadavali bi igračima 50 zadataka za 50 dana. Poslednjeg dana korisnik bi dobio nalog da oduzme sebi život.

Reportaža Novaje Gazete procenila je da je između novembra 2015. i aprila 2016. godine samoubistvo izvršilo oko 130 dece zbog učešća u ovim grupama. Širom sveta to će postati poznato kao „Izazov Plavog kita".

Nije trebalo mnogo da priča izazove popriličnu zabrinutost javnosti. Guverner Uljanovska u zapadnoj Rusiji u televizijskom obraćanju uporedio je Izazov Plavog kita s Islamskom državom.

Uskoro se panika proširila i izvan granica Rusije. U saveznoj državi Džordžiji, u Sjedinjenim Američkim Državama, ubila se jedna šesnaestogodišnjakinja. Tek kad je porodica saznala za Izazov Plavog kita, shvatila je značenje slika od metar koje je ona naslikala u školi neposredno pre nego što je umrla.

Na slikama je izgledalo da se nalaze plavi kitovi.

Potom su usledila druga samoubistva: dečak po imenu Ajzeja Gonzales, takođe u Sjedinjenim Američkim Državama, devetnaestogodišnjak u Hajderabadu u Indiji, i dve mlade Ruskinje, Julija Konstantinova i Veronika Volkova. Nekoliko dana pre nego što je umrla, Konstantinova je na svoj Instagram nalog postavila sliku plavog kita.

Osumnjičeni

U novembru 2016. godine, uhapšen je dvadesetjednogodišnji Filip Budeikin i protiv njega je podignuta optužnica za navođenje tinejdžera na samoubistva.

Budeikin je navodno priznao umešanost. On je za ruski medij Saint-Petersburg.ru izjavio: „Postoje ljudi i postoji biorazgradivi otpad. Ja sam samo čistio naše društvo od takvih ljudi. Ponekad sam mislio da je to pogrešno, ali na kraju sam ipak imao osećaj da radim pravu stvar."

On je voleo kompjutere i bio je talentovani producent „vič hausa", žanra elektronske muzike koji se bavi okultnim temama. Budući da je bivši student psihologije, mediji su ga predstavili kao nekoga ko je koristio dobro razrađene taktike manipulacije tinejdžerima kako bi oni izvršavali samoubistva.

On je izjavio da je igru stvorio 2013. godine pod imenom „f57", kombinujući prvo slovo svog imena i poslednje dve cifre svog telefonskog broja. Desetog maja 2017. godine priznao je krivicu i osuđen je na tri godine zatvora.

„Stresao sam se"

Izgledalo je da je slučaj uspešno okončan. Dalja istraga, međutim, pokazala je da je malo toga u vezi s Izazovom plavog kita toliko prosto kao što deluje.

Evgenije Berg bio je na putu do posla kad je prvi put čitao o čet rumovima mreže VKontakte.

„To je na mene ostavilo snažan utisak. Bio je maj, ali je vreme bilo veoma sumorno. Pomislio sam: 'O Bože, postoji čovek koji pokušava da pobije gomilu dece u Rusiji.' Stresao sam se."

Berg, istraživački novinar Meduze, ruske nezavisne medijske organizacije, odlučio je da malo detaljnije prouči ovu priču. Istraga ga je odvela do Sergeja Pestova, oca jedne od devojaka koje su umrle u vreme božićnih praznika 2015. godine.

Posle smrti kćerke, Pestov i njegova žena osnovali su organizaciju „Spasimo decu od sajber-kriminala". Oni su izradili brošuru. U toj brošuri stoji da bi za smrt njihove ćerke mogla da bude odgovorna jedna strana obaveštajna služba i da njeni operativci uništavaju ruski narod tako što navode njihovu decu na samoubistvo.

Pestov je tako postao ključni izvor za statističke podatke, koje navodi prvobitni članak Novaje Gazete.

„On je iskoristio medijske izvore i podatke dostupne javnosti da bi nabrojao gomilu slučajeva širom Rusije koji su, prema njegovom mišljenju, bili povezani sa samoubilačkim grupama", kaže Evgenije Berg. „A ta brojka je iznosila 130."

To je isti broj koji je prvi put naveden u članku Novaje Gazete. „Odatle je, dakle, krenula ta cifra", kaže Berg, „od oca devojke koja je tragično stradala krajem 2015. godine."

U priči prepunoj glasina, ova brojka od 130 smrti jedna je od retkih naširoko navođenih „činjenica". I iako je i dalje koriste mnogi informativni mediji, ta brojka ostaje prilično nategnuta. Prema Evegeniju Bergu i Meduzi, ona je potekla od oca koji je pokušao da rasvetli razlog lične tragedije.

Članak iz Novaje Gazete pregledan je više od milion i po puta, prema tvrdnjama tog lista.


Novinarka odgovara

Izneli smo navode Evgenija Berga - da je osnova za članak Novaje Gazete, u najboljem slučaju, klimava - direktno novinarki Galini Mursalijevoj. Ona je odbacila tvrdnju da se njena reportaža zasniva na jednom jedinom pogrešnom statističkom podatku.

„Ta brojka od 130 smrti nije zasnovana na zaključcima jednog oca koji je izgubio dete", kaže Mursalijeva. „Ne. To je apsolutno netačno. Zasnovana je na tvrdnjama preko 200 roditelja koji su izgubili svoju decu. Otac devojke koja je umrla samo je pomogao tokom tog vremenskog perioda. Nemam razloga da u to ne verujem. Proverila sam mnoge stvari."

Mursalijeva je radila na priči mesecima i u nju uvrstila razgovore sa roditeljima preminule dece i ekspertima za pravo i psihologiju. Ona kaže da ga je objavila zato što je želela da navede istražitelje na akciju za koje je smatrala da ne shvataju problem dovoljno ozbiljno.

Ali uprkos popriličnom prostoru u novinama tokom godina posvećenom „izazovu", ni novinari ni policija nisu uspeli da dokažu da je bilo koje od samoubistava povezano s ovim grupama.

„Bilo je zapravo mnogo više od 130 slučajeva", tvrdi Mursalijeva. „Ali recite vi meni - ko može da potvrdi da se to desilo? Kako to može da se potvrdi?"

I u tome je, čini se, suština ovog problema. Kako uzrok samoubistva ikad može da se „dokaže"? Možda je preciznije reći da tinejdžere koji pate od depresije, od kojih su neki čak suicidalni, privlače grupe koje se bave ovom temom. Ta ista deca mogu da koriste slične slike, kao što su plavi kitovi, kako bi artikulisali svoja osećanja na internetu.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Siluete kitova rađene vodenim bojama

Plavi kit: Istina ili fikcija?

Sa nadrealističkim mimovima i jezivim pričama koje brišu granice između stvarnosti i fikcije, odraslima je bilo lako da pogrešno protumače supkulturu jednog tinejdžerskog foruma. Moguće je da su novinari i zabrinuti roditelji ulazili u te grupe i povezivali raznorodne elemente u priču koja zapravo ne postoji.

To tumačenje slaže se sa nalazima Aleksandre Arkipove, profesorke Folklornih studija na Ruskom državnom univerzitetu za društvene nauke. Kad su ona i njene kolege ušli u onlajn grupe za koje se pričalo da su povezane sa izazovom plavog kita, pronašli su nešto neobično.

„Ispostavilo se da su svi ti 'moderatori'", kaže Arkipova, „deca uzrasta između 12 i 14 godina."

Daleko od manipulativnih odraslih, svi moderatori bili su naizgled samo deca koja su čitala o igri ili čula za nju. Štaviše, istraživanje Arkipove pokazuje da „izazov" možda nije ni postojao u toj formi pre nego što je objavljen članak Novaje Gazete.

Arkipova kaže da su „moderatori" koje je ona pronašla na internetu bili samo imitatori koji su korak po korak sledili igru o kojoj se naširoko pisalo u štampi.

„U svim tim grupama, ljudi, uglavnom mladi, čekali su na tu igru", kaže Arkhipova. „A ta igra nikad nije počinjala."

Zatvorenik

Ali šta znači priča Filipa Budeikina, čoveka koji je priznao da je osmislio igru? Da sve bude čudnije, sve to ima neke veze sa njegovom muzičkom karijerom.

Budeikinovi prijatelji, u razgovoru sa istražnim novinarom Evgenijem Bergom, negirali su tvrdnje da je on nekakav zli genije.

Štaviše, oni tvrde da je on ispunjavao internet grupe „šokantnim" sadržajem u vezi sa Rinom Palenkovom i samoubistvima kako bi stekao što više sledbenika - i potom im reklamirao svoju muziku.

Uobičajena je praksa na mreži VKontakte, gde ljudi iskorišćavaju pristup velikom broju pratilaca, da se reklamiraju drugi projekti ili prodaju razni proizvodi.

Kad je Budeikin uhapšen, optužnica protiv njega imala je 15 tačaka. Već narednog meseca, povučene su sve sem jedne.

Istina iza Izazova plavog kita zasigurno je tužnija i banalnija nego što senzacionalistički članci žele da nas navedu da verujemo. Stopa samoubistava u Rusiji je visoka, naročito među mlađom populacijom. Ona ima jednu od najviših stopa samoubistva među adolescentima na svetu.

Istina je da su izgleda neke tinejdžere privukli onlajn forumi u kojima se priča o samoubistvu. I u tim forumima dele se mimovi o plavim kitovima. Ali ideja o nekakvoj zlokobnoj igri, koja polagano zavodi ranjive tinejdžere i vodi ih sve mučnijom stazom do samoubistva, deluje pojednostavljeno objašnjenje jednog veoma složenog problema.

Ne postoji momentalno rešenje za samoubistva među tinejdžerima. Niti postoji bauk koji može da se strpa iza rešetaka da bi se ona sprečila.

Više o ovoj priči