Vimbldon: Sva lepota „malih mečeva” i kako sam predahnuo

Ivana Jorović
Natpis na slici Ivana Jorović

Da, sjajno je gledati Đokovića na Centralnom terenu, ali i na malim terenima može da se uživa u tenisu - i predahne.

Bio je ponedeljak, oko pola devet ujutru, kada sam prvi put kročio na tribine Centralnog terena Vimbldona.

Neverovatan prizor, zaista ga treba ga videti barem jednom u životu - toliko istorije, toliko velikih mečeva.

Od tog dana stigao sam da tu odgledam ukupno dva i po seta Đokovića, što je takođe bilo neverovatno.

Međutim, nije sve u tom Centralnom terenu.

Na primer, u utorak popodne otišli smo da gledamo Lasla Đerea, na terenu broj pet, koji je upravo to - teren.

Nema tribina, nema bezbednosne provere pri ulasku, nema karata - samo vas ograda deli od zelenila i dvojice tenisera.

„Videćeš, ovde je super jer se apsolutno sve vidi", rekao mi je kolega Saša Ozmo u jednom trenutku.

I zaista je tako, vidi se gotovo svaka emocija igrača, svako mrmljanje sebi u bradu i svaki pokušaj ohrabrivanja.

Sve ono što se ne vidi kada meč gledaš sa tribina, a kamoli preko televizora.

Stajali smo tako pored trave i gledali Lasla kako se bori.

Posle burne nedelje, vucaranja kofera po metrou i traženja smeštaja, pa onda još burnijeg ponedeljka sa haotičnim prvim danom, tada sam prvi put posle dosta vremena - barem na trenutak - bio sasvim miran.

Vimbldon, čoveče, prošlo mi je kroz glavu.

Natpis na slici Izveštač BBC-ja Slobodan Maričić sa kolegama iz srpskih medija

Tereni, stadioni i ono nešto između

Prva nedelja turnira je i dalje u toku, tako da se tenis po ceo dan igra širom kompleksa, na svih 18 terena.

Centralni, kao i tereni jedan i dva, rezervisani su za najveće zvezde i njihove protivnike.

To znači da je za njih potrebna posebna karta, koju nije tako lako kupiti ni zbog cene, ni zbog reda na steroidima.

Mečeve na ostalim terenima može da gleda svako ko je kupio kartu za čitav kompleks - koja je 25 funti tokom prve nedelje turnira - i na njima stvari funkcionišu po principu ko se prvi zapljune.

„Nema rezervacija", jednostavno piše na ogradi svakog terena koji ima neku vrstu tribina, a tu ima dosta varijacija.

Na primer, tereni pet, šest, devet i deset ih nemaju uopšte, 14, 15, 16 i 17 imaju po tri reda stolica, dok na teren 18 već može ozbiljna publika.

Inače, upravo su tu Izner i Mou 2010. odigrali najduži meč u istoriji Vimbldona - trajao je tri dana, ukupno 11 sati igre.

Oko ulaza na terene sa tribinama se često stvori gužva, jer ljudi čekaju da neko ustane, ne bi li seli na to mesto.

To, naravno, nije moguće kad god ti hoćeš, nego samo na pauzi u igri, da publika ne bi smetala igračima, pa je zato pametno doći ranije na početak tih mečeva.

Natpis na slici Sve vam je tu na dohvat ruke

Akreditacija

Dok ovo pišem jedan od najzanimljivijih mečeva turnira igraju Nadal i Kirjos, a ja nisam tamo.

Zašto? Igraju na Centralnom terenu, a ja tamo ne mogu da uđem.

Da, imam novinarsku akreditaciju, ali suštinski spadam u ljude sa kartom za čitav kompleks.

Doduše, uspeo sam nekako da se umuvam da gledam Đokovića, a kasnije i Tipsarevića protiv Andersona na dvojci.

Zato sam odgledao dosta mečeva ostalih naših tenisera na „malim terenima".

„Udari lopticu! Udari je", bodrila je sebe Ivana Jorović, tokom meča sa Alison Riske, na terenu 14.

Pošto sam sedeo odmah do trave video sam da su obe teniserke na jednom delu terena imale problem sa bubom, muvom ili nekim sličnim letećim stvorenjem, kojeg su pre servisa morale da teraju reketom.

„Idemo, borba, borba", dodala je Ivana nešto kasnije.

Tako je i bilo, poražena je, ali posle zaista velike borbe.

Nešto ranije je na terenu bio i Laslo Đere, kojeg je Džon Milman lako savladao, a deluje kao da je Đere u nekom trenutku potpuno odustao od svega.

Zato je tog utorka, u prvom kolu, posle velike borbe savladao Italijana Gvida Andeocija.

Zanimljiv detalj dogodio se na tom meču - devojčica koja dodaje loptice krenula je da Đereu doda peškir i ispustila ga tačno pred njegove noge.

Podigla ga je brzo, ali se na njenom licu posle toga video takav užas i strah, da je to neverovatno.

Ta deca su kao pripadnici specijalnih snaga, bez bilo kakve emocije na licima svi stoje u istom stavu - po suncu ili vetru, nije bitno - obavljajući zadatke kao roboti, tako da svaki pokret bude isti.

Ona je pogrešila i u očima joj se videlo da je prestravljena.

Znam, video sam - bio sam odmah do terena i uživao.

Barem na trenutak.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči