Drugi svetski rat: „Moj deda je preživeo pet nacističkih koncentracionih logora“

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Deca u koncetracionom logoru

Postoji jedna stara crno-bela fotografija koja se u mojoj porodici čuva godinama. Liči pomalo na školsku fotografiju, deca stoje u redovima i zure u aparat.

Godina je 1945, to su jevrejska deca i ona su u Pragu. Mnoga od njih su upravo oslobođena iz koncentracionog logora Terezin, koji se nalazi u blizini.

Zbijeni su, neki od njih se smeše, ali ima i nekoliko bezizražajnih i par namrštenih lica.

Svi su upravo izašli iz užasa Holokausta. Roditelji većine nisu preživeli i oni su sada siročad.

Povratak u Prag

Image copyright Adrian Pope

Prag je u maju 2019. godine lako prepoznatljiv. U pozadini se nalazi ista statua, ista kaldrma i isti elegantni beli prozori kuća.

A nekolicina dece sa te stare slike takođe je tu. Vratila su se, sa muževima i ženama, decom i unucima, da proslave to što su preživeli.

Vratila su se da se snime novu fotografiju - fotografiju porodica koje danas nije trebalo da postoje.

I ja ću biti na toj fotografiji, zajedno sa dvanaest članova moje porodice - ali ja sam i novinarka koja je došla da ispriča priču koja se krije iza svega.

Moj deda, Dejvid Herman, bio je jedno od dece koja su preživela - u njegovom slučaju ukupno pet koncentracionih logora: Aušvic, Aušvic-Birkenau, Buhenvald, Remsdorf i, konačno, Terezin.

Užasi

Image copyright Lake District Holocaust Project
Natpis na slici Preživeli i njihove porodice obnovili su ovu fotografiju iz 1945. godine

Moje putovanje počinje u Mančesteru, gde sada žive dvojica preživelih koja su poznavala mog dedu.

Oni nas dočekuju srdačno i primaju u domove, nudeći nam sendviče, umake i humus. Kad počnem da im postavljam pitanja o užasima koje su preživeli, prostoriju ispunjava tišina.

To je prvi put da čujem iskustva preživelih iz prve ruke i sa toliko detalja da me to pogađa u žicu onako kako to nisam očekivala.

Već sam bila u koncentracionim logorima; u Aušvicu jednog leta kada su deca vikala da žele sladoled dok nam je naš turistički vodič pokazivao gomile kose i cipela. U Terezinu, sa dedom i rođacima, kad sam imala skoro deset godina.

Nijedno od tih iskustava nije me približilo mojoj vlastitoj istoriji kao ovo.

„Viđali smo smrt sve vreme"

Natpis na slici Semu Leskiru urezan e broj B-2413 kada je stigao u Aušvic

Sem Laskijer ima 91 godinu. On povlači rukav nagore i pokazuje mi tetovažu na ruci. Zelena slova i brojevi urezani su duboko u meke, papirnate nabore njegove kože.

„Viđali smo smrt sve vreme", kaže on. „Mogli ste da osetite miris spaljenog mesa ljudi koji je kuljao iz dimnjaka Aušvica."

„Procenjivali su da ćete preživeti oko tri meseca, ali ja sam ostao tamo sedam meseci i preživeo sam."

On mi izlaže činjenice, ali se emocije kriju negde dublje. Dok zajedno razgledamo fotografije, on kaže da i dalje sanja noćne more o logorima.

Glad

„Kako je biti tinejdžer u nacističkom koncentracionom logoru?", pitam.

Osećanja je teško pretočiti u reči. Jedina koja se iznova i iznova ponavlja je glad. Rupa bez dna u stomaku. Život bez svesti o tome kada će biti sledeći obrok.

„Bili smo sve vreme pod traumom", kaže Ilke Alterman, koji takođe ima 91 godinu. „Brinuli smo se odakle će doći sledeći komad hleba, zato što smo bili stalno gladni. Bili smo izgladneli."

On otvara staru kartonsku kutiju i počinje da slaže sepija fotografije na trpezarijski sto.

Sloboda

Image copyright Ike Alterman
Natpis na slici „Ovo je trenutak kad smo saznali da su čuvari nestali i kad nam je rečeno da smo slobodni."

„Ovo je trenutak kad smo saznali da su čuvari nestali i kad nam je rečeno da smo slobodni. Ovo sam ja, ovaj što maše kapom", kaže Ilke, pokazujući na vagon pun sasušenih tela.

„Trebalo je da nas usmrte gasom narednog jutra, jer nisu mogli da nas odnesu nigde drugde a znali su da u Terezinu ima krematorijum."

Ilke govori sporo, pravi stanku posle svake reči. U dubinama njegovih očiju vidim trinaestogodišnjeg dečaka, koji se seljaka od logora do logora, prevoženog u kamionima za stoku duž železničke pruge, sve do slobode.

Natpis na slici Terezin 2019. godine

Sloboda. Semovo lice je ozareno.

„Prag priziva lepe uspomene", kaže on, „zato što sam tamo oslobođen, tamo me nisu tukli ili vikali na mene."

Rusi su bili dobri prema deci. Delili su hleb s njima, davali im čokoladu i dozvoljavali im da se voze na njihovim tenkovima.

Dali su im i 24 časa da rade šta god hoće. Čak i da se osvete Nemcima, ukoliko žele.

Ali vrlo je malo oslobođenih zatvorenika, ako ih je uopšte i bilo, želelo da okrvavi ruke; zanimalo ih je samo da napune stomake posle višegodišnjeg izgladnjivanja.

Neki su jeli toliko da njihova slabašna tela to nisu mogla da izdrže i završili su u bolnici. Drugi su umrli od posledica lošeg varenja.

Povratak u Terezin

Natpis na slici Spomenik u Terezinu

Zajedno posećujemo Terezin, bivši geto i nacistički logor u kojem je većina iz ove grupe oslobođena.

Na oko 60 kilometara od Praga vijugavim seoskim putevima, danas je to normalan grad i memorijalni centar. Starija gospođa gura kolica za kupovinu, grupa turista posećuje bivšu kasarnu, krematorijum i muzej geta.

Odlazimo do jevrejskog groblja i izdvajam vreme da pričam sa Arekom Heršom, koji je u zatočeništvu ovde proveo osam dana pre oslobođenja.

On opisuje prostor oko nas kako je izgledao kad je on tu prvi put stigao: gomila na gomili leševa. Živi kosturi po stacionarima.

Kasnije vidim ta lica, na njima patnju, prkos, dok prolazim kroz rolne i rolne arhivskih snimaka da bih sastavila vlastiti film. Fotografije smrti urezale su mi se u mozak.

Danas su grobovi u Terezinu obeleženi nepreglednim prostranstvom nadgrobnih ploča.

Natpis na slici Minut ćutanja za stradale u Terezinu

Kažu da ptice ne pevaju na lokacijama koncentracionih logora, ali to je jedini zvuk koji čujemo.

Održana je memorijalna služba, vazduh je ispunjen kantorovom molitvom, praćenom minutom ćutanja u sećanje na mrtve.

Odavanje počasti preživelima

Image copyright Imperial War Museum
Natpis na slici Sem Laske (levo) i neki od Dečaka po dolasku u Ujedinjeno Kraljevstvo

Ali u Pragu smo da odamo počast preživelima, onima koji su uspeli da izađu iz logora živi, među njima i moj deda.

On je bio jedan od 732 dece koja su dovedena u Veliku Britaniju 1945. godine. Ona su odrasla zajedno, kao braća i sestre, izgradila uspešne nove živote i dobila vlastitu decu.

Grupa je postala poznata kao Dečaci, iako je među njima bilo i osamdesetak devojčica. Njihove porodice postale su deo moje šire porodice.

Image copyright Family photo
Natpis na slici Dejvid Herman sa suprogom i unucima i unukama - Hana je desno

Odrasla sam znajući za Holokaust, za dedin opstanak i za porodicu koju smo izgubili. Ali tek smo poslednjih godina počeli da govorimo o tome kako se trauma njegovih iskustava nije okončala 1945. godine.

Mama mi kaže da, kad je bila mlada, nije smela da se požali tati na loš dan u školi. Šta može da bude loše kao Holokaust?

Moja sestra i ja naširoko pričamo o uticaju koji je dedina priča imala na naše živote. Da li nas krivica preživelih tera da živimo vlastite živote do kraja, kao da nam ponestaje vremena, živeći ih za šest miliona ubijenih Jevreja?

Natpis na slici BBC reporter Hana Gelbart sa Alekom(levo) i Semom (desno)

Više od 200 nas došlo je u Prag da vidi gde su naši roditelji i dede i bake stajali nakon što su oslobođeni.

Mi pevamo i skandiramo dok se zvona slavnog astronomskog časovnika oglašavaju na pun sat.

Osećamo tugu dok se prisećamo mrtvih, ali i jedinstvo, radost, rešenost. Rešenost da se sećamo Holokausta, da pričamo priče o onima koji su ga preživeli i onima koji nisu.

Stojeći na tom trgu, mi smo dokaz da je plan nacista da istrebe Jevreje propao.

Natpis na slici Barake u Terezinu su sada deo muzeja sećanja

Moj deda je govorio da ne mrzi Nemce. Kao i mnogi preživeli, zagovarao je toleranciju i otvoreni um u čitavoj svojoj porodici, vrednosti koje i sami težimo da održimo.

Preminuo je pre deset godina, ali bih volela da je i on mogao da bude ovde. Toliko je pitanja koja bih volela da mu postavim.

Image copyright Family photo
Natpis na slici Dejvid Herman, star 17 godina, stigao je koncetracioni logor Bukenvald

Imamo njegovu fotografiju, slikanu kad je imao 17 godina. Glava mu je obrijana, nosi prugastu pidžamu, a ispod njegovog lica stoji krupno ispisan broj: A26 44 328.

Slikana je kad je stigao u koncentracioni logor Buhenvald. Gledam tu sliku i vidim njegovu rešenost da nastavi da živi.

Moja majka vidi izgubljenog tinejdžera koji je tada već gledao kako mu odvode roditelje u gasne komore.

Stresem se od same pomisli na to šta sve su te mlade oči videle.

Možete da pogledate dokumentarac 'Porodice koje nije trebalo da prežive' ovde.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Povezane teme

Više o ovoj priči