„Najduža i najspektakularnija otmica aviona“

Zaposleni u aviokompaniji Norman Kej gleda u oteti TVA85 na aerodromu Bangor u državi Mejn Image copyright Bangor Daily News
Natpis na slici Zaposleni u aviokompaniji Norman Kej gleda u oteti TVA85 na aerodromu Bangor u državi Mejn
Presentational white space

Na vrhuncu učestalih otmica šezdesetih, avioni su u SAD-u otimani u proseku svakih šest dana. Pre tačno pedeset godina, Rafaele Miničielo bio je odgovoran za „najdužu i najspektakularniju otmicu", kako ju je tada opisao jedan novinar. Mogu li oni koji su se nalazili u avionu ikad da mu oproste?

21. avgust 1962.

U podnožju brda severne Italije, malko severoistočno od Napulja, napukao je rased i zemlja je počela da se trese. Oni koji su živeli na površini, u jednom od delova Evrope najsklonijem zemljotresima, bili su naviknuti na to. Zemljotres jačine 6,1 stepen u predvečerje bio je dovoljan da preplaši svakoga, ali najveću štetu napravila su dva moćna naknadna potresa.

Dvadeset kilometara od epicentra i nekoliko stotina metara severno, živela je porodica Miničielo, među njima i dvanaestogodišnji Rafaele. Kad se i treći udar smirio, njihovo selo Melito Irpino više nije bilo podesno za život. Porodica Miničielo otišla je iz njega bez ičega, prisetiće se kasnije Rafaele, a niko od vlasti nije došao da im pomogne.

Šteta je bila tolika da je gotovo čitavo selo evakuisano, sravnjeno sa zemljom i ponovo izgrađeno. Mnoge porodice će se vratiti, ali su Miničileovi odlučili da se presele u Sjedinjene Američke Države u potrazi za boljim životom.

Umesto njega, Rafaele Miničielo našao je samo rat, traumu i ozloglašenost.

01:30; 31. oktobar 1969.

Obučen u maskirno odelo, Rafaelo Miničielo je ušao u avion, držeći u ruci kartu za let od Los Anđelesa do San Franciska koja je koštala 15,50 dolara.

Bila je to poslednja stanica leta Trans vorld erlajnsa preko čitavog severnoameričkog kontinenta, koji je započeo nekoliko sati ranije u Baltimoru, pre nego što je posetio Sent Luis i Kanzas Siti.

Tročlanoj posadi u kokpitu pomagale su četiri mlade stjuardese, od kojih je većina na ovom poslu bila svega nekoliko meseci. Najiskusnija bila je Šarlejn Delmoniko, dvadesettrogodišnjakinja sa pažom iz Misurija koja je letela sa ovom kompanijom već tri godine. Delmoniko je zamenila smene kako bi letela sa TVA85, jer je želela da za Noć veštica bude slobodna.

Pre nego što je napustio Kanzas Siti, kapetan Donald Kuk (31) obavestio je stjuardese o promeni u uobičajenoj praksi: ukoliko žele da uđu u kokpit, umesto da pokucaju, treba da pozvone spolja.

Avion je kasno noću sleteo u Los Anđeles. Putnici su izašli, a drugi, pospani, čekali su da se nastavi kratki noćni let do San Franciska. Svetla su bila prigušena da bi oni koji su ostali mogli da spavaju. Stjuardese su pregledale karte putnika dok su se ovi u tišini ukrcavali, ali Delmoniko je obratila posebnu pažnju na jednu od pridošlica, naročito njegovu torbu.

Osunčani mladić u maskirnom odelu, zalizane kovrdžave kose, bio je nervozan ali ljubazan dok je ulazio. Iz njegovog ranca virila je tanušna cev.

Delmoniko je pošla ka prvoj klasi, gde su njene koleginice Tanja Novakof i Roberta Džonson navodile putnike do njihovih sedišta. „Šta je ono virilo iz ranca onog mladića?", pitala ih je Delmoniko. Odgovor - štap za pecanje - umirio je njene strahove i ona se vratila u rep aviona.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici TVA85, jedan od bučnijih Boing 707 aviona, tokom otmice

Avion nije bio ni blizu krcatog. Sa svega 40 putnika, bilo je mesta za svakoga da se opruži i potraži vlastiti red u kom će moći da odspava.

Tu su bila i petorica momaka guste tršave kose, članovi vesele pop grupe Harpers Bizarre, iscrpljeni posle neobičnog koncerta u Pasadeni iste večeri koji je privremeno obustavljen zbog čoveka koji je urlao sa balkona. Prošlo je dve godine od najvećeg hita grupe, obrade pesme Sajmona i Garfankela 59th Street Bridge Song (Feelin' Groovy), ali vrhunac slave će dostići svega nekoliko sati kasnije.

Pevač-gitarista Dik Skoperton i bubnjar Džon Piterson smestili su se na levoj strani aviona i, namestivši se na sedištima, zapalili cigarete. U 01:30 u petak, 31. oktobra 1969, let TVA broj 85 poleteo je iz Los Anđelesa za San Francisko. Otmica je počela 15 minuta kasnije.

Svako ko je mirno spavao bio je uzdrman tokom poletanja. Da bi pojačao potisak aviona, Boing 707 ubrizgavao je vodu u motore pri uzletanju, zbog čega je u avio-industriji dobio nadimak Vodena kočija. Efekat unutar aviona bio je agresivan i bučan, proizvodeći zlokobno tutnjanje.

Unutrašnjost aviona utonula je u mrak nakon što su stjuardese gotovo potpuno prigušile svetla. Kad je lagano zavladala tišina, Šarlejn Delmoniko je počela da posprema zadnju kuhinju u avionu zajedno sa Trejsi Kolman, 21-godišnjom diplomiranom filološkinjom koja je počela da radi za TVA samo pet meseci ranije.

Nervozni putnik u maskirnom odelu od pre kročio je u kuhinju i stao među njih. U ruci je držao pušku M1. Delmoniko, smirena i profesionalna, prosto je rekla: „Ne biste smeli da imate to." On je na to odgovorio tako što joj je predao metak kalibra 7,62 milimetara da joj dokaže da je puška napunjena i naredio joj je da ga odvede do kokpita kako bi ga pokazao i posadi.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Šarlin Delmoniko (desno) objašnjava novinarima kako se otmica dogodila, zajedno za Tanjom Novakof (levo) i Robertom Džonson (sredina)

Dik Skoperton je tonuo u san kad ga je probudilo kretanje ljudi. Krajičkom oka video je da Delmoniko sledi čovek koji drži pušku prislonjenu uz njena leđa. Kolega iz benda Džon Pitersen, koji je sedeo nekoliko redova ispred, okrenuo se ka njemu i razrogačio oči. „Da li se ovo stvarno dešava?"

U repu aviona, jedan od putnika, Džim Findli, ustao je da se suprotstavi Miničielu. Otmičar se okrenuo. Povikao je Delmoniko: „Stoj!"

Ovaj čovek je vojnik, pomislila je Delmoniko.

Kad je Findliju naredio da sedne nazad na svoje mesto, Delmoniko i Miničielo su nastavili da se probijaju kroz prolaz. Ona je sklonila zavesu da bi ušla u odeljak prve klase, dok su joj kolena klecala od napetosti, i upozorila dve stjuardese ispred sebe: „Iza mene je čovek sa puškom." Obe su se brzo sklonile s puta.

Neki od putnika čuli su kako Miničielo viče na Delmoniko kako je postajao sve nervozniji pred vratima kokpita. Mahom je bio ljubazan, pun poštovanja i odavao je utisak, prema njenim rečima „pristojnog, urednog momka", ali sada ga je obuzela paranoja.

Delmoniko se setila kapetanovih uputstava: ne kucajte pri ulasku, pozvonite na zvonce. Ali joj Miničielo, plašeći da će ga ona nasamariti, nije dozvolio da to uradi. Pokucala je u nadi da će to posadi biti sumnjivo. Vrata su se otvorila, a Delmoniko je rekla opreznoj posadi da se iza nje nalazi čovek sa puškom. Miničielo je ušao unutra i uperio pušku u sva tri muškarca u kokpitu: kapetana Kuka, prvog oficira Venzela Vilijamsa i inženjera leta Lojda Holraha.

Miničielo je delovao kao da je dobro obučen i naoružan, pomislio je Vilijams. Znao je šta želi od posade i bio je rešen da to i dobije. Nakon što je Delmoniko izašla iz kokpita, Miničielo se okrenuo posadi i rekao na engleskom s izraženim akcentom: „Okrenite se ka Njujorku."

Image copyright Getty Images
Natpis na slici FBI agent Skot Verner sa metkom koji je predat Šarlin Delmoniko

Neobičan prizor čoveka koji se šetka po avionu sa puškom nije prošao neprimećeno među putnicama koji su još bili budni.

Svi članovi grupe Harpers Bizarre požurili su da sednu jedan kraj drugog svega nekoliko sekundi nakon što je čovek s puškom prošao pored njih. Njihovo neobično veče odjednom je postalo još neobičnije. Počeli su naglas da razmišljaju kako je čovek uspeo da prokrijumčari oružje u avion. Kuda bi mogli da idu? Hong Kong, možda? Nikad nisu bili u Hong Kongu, moglo bi da bude zabavno.

Nedaleko, sve što je Džudi Provans naučila na obuci počelo je da se primenjuje u stvarnosti. Stjuardesa koja nije bila na dužnosti vraćala se kući u San Francisko posle osam dana letenja po Aziji. Svake godine, ona i osoblje TVA prolazili bi obuku šta se radi tokom vanrednih situacija, uključujući i otmice. Glavna lekcija kojoj su ih učili bila je da ostanu smireni. Druga je bila da se ne zaljube u otmičara - bilo je lako, rečeno im je, da otmičar stekne simpatije osoblja.

Provans je tiho saopštila putnicima oko nje da je u prolazu videla nekog s puškom. Bila je naučena da ne izaziva paniku i da pomogne da se situacija reši na miran način. Džim Findli, čovek koji je prethodno pokušao da interveniše, bio je pilot TVA koji je putovao kući besplatno kao civil. On je našao putnikov prtljag i pretresao ga u potrazi za tragovima o njegovom identitetu i kako bi se uverio da nema više oružja u avionu. Putnici su tek kasnije pronašli okvire za pušku pune municije.

Preko zvučnika se začuo glas kapetana Kuka: „Imamo veoma nervoznog mladića ovde i odvešćemo ga gde god želi."

Kako se avion sve više udaljavao od San Franciska, među putnicima su počele da kolaju druge informacije: pošli su za Italiju, Denver, Kairo, Kubu. Dok je posada u kokpitu strahovala za svoje živote, neki putnici su se osećali kao da su postali deo velike avanture. Neobične, ali svakako avanture.

Bilo je prirodno da ljudi u avionu TVA85 pomisle da idu za Kubu. To je odavno postalo omiljeno odredište otmičara.

Od ranih šezdesetih, veliki broj Amerikanaca razočaranih u domovinu i zavedeni obećanjima komunističkih ideala, bežali su na Kubu posle revolucije Fidela Kastra. Budući da američki avioni nisu redovno leteli na ostrvo, otmice su ljudima pružale mogućnost da stignu tamo. A prihvativši otmičare iz SAD-a, Kastro je mogao da ponizi i iritira neprijatelja istovremeno zahtevajući novac u zamenu za povratak aviona.

Tromesečni period 1961. godine najavio je početak fenomena otmica. Prvog maja se Antulio Ramirez Ortiz ukrcao u avion Nešnl erlajnsa iz Majamija pod lažnim imenom i preuzeo kontrolu nad avionom pripretivši kapetanu nožem za meso. Zahtevao je da lete na Kubu, gde je želeo da upozori Kastra na plan za njegov atentat koji je Ramirez u potpunosti umislio.

U naredna dva meseca usledile su još dve otmice, a u narednih 11 godina u SAD je oteto 159 putničkih letova, piše Brendan Kerner u svojoj knjizi Nebo pripada nama: Ljubav i teror u zlatno doba otmica.

Otmice koje su se završavale na Kubi postale su toliko uobičajene, piše on, da su u jednom trenutku američki kapetani avionskih kompanija dobijali mape Kariba i vodiče na španskom u slučaju da neočekivano skrenu ka Havani. Uspostavljena je direktna telefonska linija između kontrole leta Floride i Kube. A postojao je čak i predlog da se na Floridi izgradi replika havanskog aerodroma kako bi se otmičari prevarili da misle da su stigli na Kubu.

Otmice su omogućene zbog izostanka obezbeđenja na aerodromima. Prosto nije bilo potrebe za proverom prtljaga putnika zato što nikad niko nije pravio probleme, sve dok nisu počele otmice. Godinama pre toga, avionska industrija opirala se uvođenju provera, plašeći se da će to pokvariti putničko iskustvo i usporiti proces ček-ina.

„Živeli smo u drugom svetu", rekao je za BBC Džon Proktor, agent gejta za TVA na međunarodnom aerodromu u Los Anđelesu šezdesetih. „Ljudi nisu dizali avione u vazduh. Ako ništa drugo, možda će oteti avion i poželeti da odu na Kubu, ali neće želeti da dignu vazduhoplov u vazduh."

Kasnije će se ispostaviti da je Rafaele Miničičelo rastavio pušku i uneo je na TVA85 u cevi, a potom oružje ponovo sastavio u avionskom kupatilu. Unošenje u avion bilo je „veoma lako", kaže Proktor. Agenti gejta su mu samo izmerili ranac i nisu zavirivali u njega.

U trenutku kad je otet TVA85, 1969. godine već su izvršene 54 otmice u SAD, izvestio je tada Asošijejted pres, po jedna otmica na svakih šest dana. Ali niko nikad nije oteo avion u SAD i odveo ga na drugi kontinent.

Posada je dobijala oprečne poruke od nervoznog putnika: želeo je da leti za Njujork ili možda za Rim. Da je njihovo odredište Njujork, to bi predstavljalo problem: imali su dovoljno goriva da lete samo do San Franciska, tako da bi morali da slete negde da natoče još. A da lete za Rim predstavljalo bi još veću prepreku: niko u avionu nije bio kvalifikovan za međunarodni let.

Na kraju je kapetanu Kuku bilo dozvoljeno da uđe u kabinu i popriča sa putnicima. „Ako ste napravili neke planove u San Francisku", rekao je, „ne planirajte da ih održite, zato što idete za Njujork."

Posle određenih pregovora, Miničielo je dopustio kapetanu da sleti u Denver i natoči dovoljno goriva do istočne obale. Dok su se nalazili iznad Kolorada, Kuk je prvi put obavestio kontrolu leta da je avion otet.

Planovi su se uskoro promenili: Miničielo će dopustiti da 39 drugih putnika izađe u Denveru, ali je insistirao na tome da jedna od stjuardesa ostane u avionu. Otmičar je želeo Delmoniko, koju je vodio do kokpita držeći je na nišanu puške. Kuk je želeo Robertu Džonson, koju je najbolje poznavao od svih stjuardesa.

I dok je Delmoniko počela da popisuje sve putnike u avionu, Trejsi Kolman je otišla do kokpita sa kafom za posadu. Kad je izašla, insistirala je govoreći Delmoniko: „Ja ću da idem." Kolman je imala dečka u Njujorku, rekla je, i mogla bi da ga poseti. Ali Delmoniko je znala da Njujork neće biti njihovo konačno odredište. „Nećete ostati u Njujorku", rekla je Kolmanovoj. „Ne može da ostane tamo, biće uhapšen čim izađe. On ide negde drugde - ne znam gde, ali ide negde drugde."

Kolman je u intervjuu za TVA-ov časopis Skajlajner posle otmice rekla da je bila svesna razmera opasnosti. „Nije to bilo samo zato što sam želela da ispratim sve što će se desiti", rekla je ona. „Postojala je bojazan da ako jedna od stjuardesa ne ostane u avionu, možda neće pustiti ostale putnike u Denveru."

Miničielo je zahtevao da svetla na denverskom međunarodnom aerodromu Stejplton budu pogašena dok avion sleće. Nije želeo nikakva iznenađenja i obećao je da će pustiti putnike samo ukoliko ne bude bilo nikakvih problema.

Očigledno se opuštajući, otmičar se pokazao kao izuzetno uviđavan. Dok je izlazio, Džim Findli, pilot TVA koji je leteo besplatno kući, shvatio je da je zaboravio kostim za Noć veštica koji je kupio u Hong Kongu. Findli je pitao Miničiela da li može da se vrati u avion po njega. Ovaj je ljubazno odvratio: „Naravno."

Dok su putnici jedan za drugim izlazili iz aviona u hladno i maglovito vreme sa svitanjem koje je bilo udaljeno još dva sata, dočekao ih je nenasmejani agent FBI u kaputu. Olakšanje onih kojima je dopušteno da idu bilo je očigledno i povedeni su mračnim hodnikom kroz terminal. Na kraju se nalazila prostorija puna agenata FBI, koji su dojurili na aerodrom po hitnom postupku i čekali da uzmu izjave od 39 putnika i tri stjuardese.

Image copyright Denver Post/Getty Images
Natpis na slici Bend Harpers Bizarre, uslikan na aerodromu u Denveru

Članovi benda Harpers Bizarre setili su se nečega što im je menadžer jednom rekao: ako se ikad nađu u nekakvoj nevolji, bilo kakvoj, prvo moraju njega da pozovu, čak pre nego što dospeju u policijsku stanicu ili bolnicu. Čim su stigli do terminala, uradili su upravo to, iako je tamo gde je on živeo bilo gluvo doba noći.

Taktika se isplatila. Kad su završili sa davanjem izjava, kročili su u drugu prostoriju gde ih je dočekalo sevanje bliceva, reporteri koji su izvikivali ime benda i zvonjava telefona pošto su medijske kuće širom sveta želele da čuju njihovu priču. „Bio je to ubedljivo najveći publicitet koji smo ikad dobili", kaže Dik Skoperton za BBC.

Okupljeni fotografi slikali su umorne putnike šćućurene uz zidove. Neki drugi putnici su se smeškali, zbunjeni, dok su prepričavali šta se desilo. Tri stjuardese dale su izjave za FBI, a iskaz Šarlejn Delmoniko bio je dug 13 rukom pisanih stranica.

Nakon čitavog dana ispitivanja, sve stjuardese su stigle kući u Kaznas Siti kasno uveče, dok su TV kanali i dalje izveštavali o nastavku neverovatne otmice.

Delmoniko se ušuškala kod kuće nakon više od jednog dana nespavanja. Kasno uveče joj je pozvonio telefon. Bio je to FBI, želeli su da joj dođu u posetu. Stigli su u 23:00 i predali joj fotografiju. Sa slike ju je posmatralo lice Rafaelea Miničiela. „Jeste, to je on", rekla je.

Bilo je to lice koje će ponovo sresti skoro 40 godina kasnije.

Trosatni let od Denvera protekao je u miru. Miničielo, koji se opružio u prvoj klasi sa puškom kraj sebe, potpuno se opustio. Sipao je sebi neobičan koktel spravljen od dve minijaturne flaše - kanadski viski i džin. Samo je petoro ljudi ostalo u avionu na letu TVA85 - kapetan Kuk, prvi oficir Venzel Vilijams, inženjer leta Lojd Holrah, stjuardesa Trejsi Kolman i sam otmičar.

Avion je sleteo na aerodrom Džon Kenedi kasno ujutro i parkirao se najdalje što je mogao od terminala. Naređenje iz kokpita, kao i u Denveru, bilo je da avionu priđe što manje ljudi. Ali FBI je bio spreman i željan da zaustavi otmičara pre nego što postavi opasan presedan i odvede domaći let na drugi kontinent. Skoro 100 agenata čekalo je TVA85, mnogi maskirani u mehaničare, u nadi da će nekako uspeti da se uvuku u avion.

Nekoliko minuta posle sletanja, dok su tekle pripreme za točenje goriva, FBI je počeo da se približava avionu. Kroz prozor u kokpitu, Kuk je porazgovarao sa jednim agentom koji je želeo da nevoljni Miničielo priđe prozoru i razgovara sa njima.

„Rafaele je trčkarao po prolazima starajući se da ne pokušaju da se uvuku u avion", kaže za BBC Venzel Vilijams 50 godina kasnije. „Smatrao je da će pucati u njega ako priđe prozoru."

Kapetan, s jednim okom na putniku, upozorio je agente da ne prilaze avionu. Ubrzo posle toga, začuo se pucanj.

Image copyright Bangor Daily News
Natpis na slici TVA85 kasnije sa novim pilotom

Danas zvanično prihvaćena verzija događaja je da Miničielo nije nameravao da puca. Krajnje uznemiren, tik ispred vrata kokpita, smatra se da je slučajno povukao obarač. Metak je probio tavanicu i okrznuo bocu sa kiseonikom, ali nije probio ni nju niti trup aviona. Da je oštetio trup, avion ne bi mogao dalje da leti. Da je probio bocu sa kiseonikom i izazvao eksploziju, možda ne bi bilo ni aviona ni posade koja bi njim mogla da upravlja.

Iako je do pucnja očigledno došlo slučajno, od njega je posadu prošla jeza i poslužio je kao podsećanje da su im životi i dalje u opasnosti. Kapetan Kuk - koji je siguran da je iz puške opaljeno s namerom - počeo je kroz prozor da viče na agente, da ih prekoreva i govori im da avion poleće odmah, bez natočenog goriva.

Dvojica kapetana TVA sa 24 godine iskustva koji su imali dozvolu za međunarodne letove, Bili Vilijams i Ričard Hejstings, probili su se kroz agente FBI i ušli u avion. Svi drugi su ostali u avionu.

„Plan FBI bio je recept za brzo ubistvo svih prisutnih", rekao Kuk kasnije za Njujork tajms.

„Sedeli smo šest sati sa tim mladićem i videli kako je praktično od poludelog manijaka postao prilično smiren, inteligentan mladić sa smislom za humor, a onda su ti idioti... doneli odluku sami za sebe kako se će ophoditi prema njemu bez ikakvih informacija i dobra atmosfera koju smo šest sati gradili bila je potpuno uništena."

Dva nova pilota, koja nisu bila raspoložena da udovoljavaju otmičaru, preuzela su kontrolu nad avionom. Miničielo je naredio svima ostalima da ostanu u kokpitu sa rukama na glavama.

Avion je uzleteo brzo, ni izbliza s dovoljno goriva da stigne do namenjenog odredišta: Rima.

Dvadeset minuta nakon što je avion napustio Njujork sa metkom zarivenim u krov, napetost u avionu se smanjila, uglavnom zahvaljujući Kuku koji je ubedio Miničiela da posada nije imala nikakve veze sa haosom koji je nastao na aerodromu Kenedi.

Zbog tamošnjih događaja avion nije mogao natoči gorivo, tako da je u roku od sat vremena TVA85 sleteo na severoistočnom uglu SAD-a, u Bangor, u saveznoj državi Mejn, gde je uzeo dovoljno goriva da preleti Atlantik. U tom trenutku, ranog popodneva, priča o otmici i drami u Njujorku već je privukla pažnju svih američkih medija. Foto-reporteri i novinari pojavili su se masovno na aerodromskom terminalu u Bangoru.

Sedamdeset pet policajaca staralo se da reporteri ostanu što dalje od aviona u slučaju da čovek sa puškom ponovo bude isprovociran. Stotine ljudi dovezlo se na aerodrom da vidi šta se dešava, ali su zadržani na oko kilometar od terminala. Otmičar je iz aviona ugledao dvoje ljudi kako ga posmatraju iz obližnje zgrade. Kuk, nervozan da pođe što pre, javio je preko radija kontrolnom tornju: „Bolje požurite. Kaže da će početi da puca na tu zgradu ukoliko ne požure." Dvojica muškaraca su ubrzano otišla.

U avionu, dok se ovaj kretao ka međunarodnom vazdušnom prostoru, među ljudima koji su zajedno proveli više od devet sati počeo je da se razvija osećaj solidarnosti. Ali ispod površine, čak i dok su pokušavali da udovolje otmičaru, posada je nastavila da strahuje za svoje živote.

Budući da su novi piloti preuzeli komandu, Kuk je otišao da sedi sa Miničielom u prvoj klasi, gde su razmenjivali priče. Kuk mu je pričao o vremenu koje je proveo kao kontrolor vazdušnog saobraćaja u američkim vazduhoplovnim snagama. Puška je ležala između njih, ali posada ni u jednom trenutku nije pokušala da je preotme, najviše zbog brige kako će reagovati otmičar.

Miničielo je uporno pitao Kuka da li je oženjen. Ovaj je rekao da jeste, uprkos tome što je bio neženja. „To mi je delovalo pametnije", rekao je Kuk za Njujork tajms kasnije. Pretpostavio je da je manje verovatno da će nervozni mladić povrediti posadu u braku. „Pitao me je koliko dece imam, a ja sam rekao jedno. Potom me je pitao za druge članove posade i ja sam rekao: 'O da, i oni su svi u braku.'" Zapravo, samo jedan od četiri člana originalne posade bio je u braku.

I Trejsi Kolman je provela vreme ćaskajući sa Miničielom tokom prekookeanskog leta, što je bilo prvi put da je napustila Sjedinjene Američke Države ili letela duže od četiri sata. Učio ju je kartaroškim igrama, uključujući pasijans, i bilo je „veoma lako pričati s njim", prisetiće se ona kasnije. Pričao je o preseljenju njegove porodice u SAD i, intrigantno, rekao da je „imao malih problema sa vojskom nakon što se vratio u SAD i samo je želeo da se stigne kući nazad u Italiju", rekla je Kolman kasnije jednom časopisu avio industrije.

Ona je malo odspavala tokom šestočasovnog leta od Bangora do Šenona, na zapadnoj obali Irske, gde je TVA85 ponovo natočio gorivo usred noći. Malo drugih u avionu je moglo da spava. „Bili smo suviše napeti za tako nešto", prisetio se Venzel Vilijams. Jedina hrana u avionu bila je šačica kolačića preostala s originalnog leta iz Kanzasa za Los Anđeles. „Hrana nije zapravo predstavljala veliki problem", rekao je Vilijams za BBC. „Kad je veći deo vremena puška uperena u vas, većina ostalih problema postane manje akutna."

Kako je TVA85 prelazio vremenske zone približavajući se Irskoj, a 31. oktobar postao 1. novembar, Miničielo je napunio 20 godina. Niko nije proslavio njegov rođendan.

Pola sata posle sletanja u Irskoj, TVA85 se ponovo našao u vazduhu, na poslednjoj etapi putovanja od 11.000 kilometara do Rima.

TVA85 je počeo da kruži oko rimskog aerodroma Fijumićino rano izjutra. Miničielo je imao još jedan zahtev: avion treba da se parkira što dalje od terminala, a on da se susretne sa nenaoružanim policajcem. Otmica se približavala kraju, 18 i po sati nakon što je započeta iznad neba centralne Kalifornije. Bila je to, kako je Njujork tajms napisao u to vreme, „najduža i najspektakularnija otmica na svetu".

Poslednjih nekoliko minuta, rekao je Vilijams, otmičar je ponudio posadi da ih odveze do hotela kad slete, što su oni ljubazno odbili. Miničielo se bojao i da će posada biti kažnjena što mu nije preotela pušku kad je imala priliku. „Uvalio sam vas u veliku nevolju, narode", rekao je Kuku. „To je u redu", odgovorio je kapetan. „Ne shvatamo to lično."

Na aerodromu, nedugo posle 05:00 sati, usamljeni alfa romeo prišao je avionu. Iz njega je izašao Pjetro Đuli, zamenik šefa carinika koji je pristao da se sretne s otmičarem. Popeo se uz stepenice do aviona sa podignutim rukama, a Miničielo se pojavio da ga dočeka.

„Zbogom, Done", rekao je otmičar kapetanu dok je ovaj odlazio. „Žao mi je što sam vam napravio ove silne nevolje." Miničielo je zapisao Kukovu adresu u Kanzas Sitiju da bi mogao da mu piše i objasni šta se dešavalo nakon što su se razdvojili.

Dvojica muškaraca su sišla niz stepenice ka kolima, dok je Miničielo i dalje držao pušku, a šestoro ljudi u avionu osetilo je „potpuno olakšanje", prema prvom oficiru Venzelu Vilijamsu. Ponovo su bili slobodni. Ali svi su se nadali da će se sledeći stadijum otmice završiti bezbedno, i po Miničiela i po njegovog novog taoca.

Posle Los Anđelesa, Denvera, Njujorka, Bangora, Šenona i Rima, ostalo je još samo jedno odredište. „Vozi me u Napulj", naložio je Miničielo Pjetru Đuliju. Išao je kući.

Četiri policijska auta pratila su alfa romeo, dok su glasovi policajaca krčali preko taočevog radija. Miničielo, koji je sedeo na zadnjem sedištu, isključio je radio i dao uputstva taocu kuda da vozi.

Image copyright AFP/Getty Images
Natpis na slici Policija je pretražila područje oko Rima, tragajući za Miničielom, ali nisu imali sreće

U seoskom krajoliku desetak kilometara od centra Rima, oslobodivši se nekako kola iz pratnje, alfa romeo se kretao sve užim putevima. Na kraju je stigao do ćorsokaka i obojica su izašla iz kola. Shvativši da mu je preostalo vrlo malo opcija, Miničielo je panično počeo da trči.

Dvadeset i tri časa nakon što je TVA85 uzleteo iz Los Anđelesa, Miničielovo putovanje se privelo kraju. To se desilo samo zbog publiciteta koji je otmica dobila. Tokom pet sati provedenih u brdima oko Rima, stotine policajaca, neki od njih sa psima i helikopterima, tražilo je otmičara. Ali na kraju ga je pronašao jedan sveštenik.

Subota 1. novembar bio je Dan svih svetih, a Svetilište božanske ljubavi bilo je puno za jutarnju misu. Među svečano obučenom pastvom, mladić u potkošulji i donjem rublju posebno se isticao. Miničielo je potražio utočište u crkvi nakon što se rešio vojne odeće i sakrio pušku u ambaru. Ali njegovo lice sada je bilo slavno i zamenik rektora Don Paskvale Sila ga je prepoznao.

Kad je policija konačno opkolila Miničiela ispred crkve, on je izrazio zbunjenost - koju su novinari protumačili kao aroganciju mladog kriminalca - što njegovi zemljaci žele da ga uhapse. „Paisà [ljudi moji], zašto me hapsite?", upitao je.

Image copyright AFP/Getty Images
Natpis na slici Miničielo u Rimu: „Kakav avion? Ne znam o čemu govorite."

Upotrebljavao je isti ton satima kasnije dok je pričao sa novinarima, kad na rukama više nije imao lisice, posle kratkog ispitivanja u policijskoj stanici u Rimu. „Zašto ste to uradili?", pitao ga je jedan novinar. „Zašto sam to uradio?", odgovorio je. „Ne znam." Kad ga je jedan drugi pitao za oteti avion, odgovorio je zbunjenim glasom. „Kakav avion? Ne znam o čemu govorite."

Ali u jednom drugom intervjuu, on je otkrio prave razloge za otmicu.

I dok se vest o Miničielovom hapšenju kasnije toga dana širila svetom, Otis Tarner je seo da doručkuje u kantini kasarne za marince u Kaliforniji.

Na televiziji u ćošku išli su detalji smele otmice i lova na počinioca u italijanskom selu. „Potom su pokazali Rafaeleovu sliku", rekao je Tarner za BBC. „Bio sam patosiran, apsolutno patosiran."

Njih dvojica su služila u istom vodu u Vijetnamu i postala bliski prijatelji pre nego što su se razdvojili u SAD. „Isprva sam bio zbunjen", rekao je Tarner, „ali kad sam malo bolje razmislio, znao sam da je imao neke probleme i sve kockice su mi se složile."

U vreme otmice, prošlo je četiri i po godine otkako su američke oružane snage prvi put sletele u Vijetnam, a pad Sajgona bio je udaljen pet godina. SAD će napustiti Vijetnam potpuno neuspešne u svojoj misiji, ostavivši za sobom 58.000 mrtvih američkih regruta i milione Vijetnamaca - i vojnika i civila.

Protivljenje ratu u SAD dostiglo je vrhunac krajem 1969. godine. Procenjuje se da je oko dva miliona ljudi širom SAD učestvovalo u Moratorijumu za okončanje rata u Vijetnamu - za šta se tvrdi da su najveće demonstracije u američkoj istoriji - dve nedelje pre otmice.

Lutrija prema kojoj će se regrutovati Amerikanci za rat bila je još uvek na mesec dana od primene, ali hiljade mladih već se prijavilo, verujući u ono vreme da je borba protiv komunista iz Severnog Vijetnama dostojan cilj. Rafaele Miničielo bio je jedan od onih koji su se sami prijavili.

Image copyright Raffaele Minichiello
Natpis na slici Miničielo u Vijetnamu

U maju 1967. godine, ovaj 17-godišnjak napustio je dom u Sijetlu, gde su se on i njegova porodica doselili posle zemljotresa u italijanskoj domovini 1962. godine. Otputovao je u San Dijego da se prijavi u marince, a onima koji su ga znali - kao pomalo naglog, pomalo tvrdoglvog - to nije predstavljalo neko veliko iznenađenje.

Miničielo je jedva govorio engleski i u školi su mu se drugovi podsmevali zbog izraženog napuljskog akcenta, pre nego što je potpuno napustio školu. Uradivši to, okončao je ambicije da postane pilot putničkog aviona. Ali bio je ponosan na svoju novu zemlju i bio spreman da se bori za nju u nadi da će tako postati naturalizovani američki građanin.

Otis Tarner je stigao u Vijetnam otprilike u isto vreme kad i Miničielo, a služili su u različitim odredima u istom marinskom vodu. Bili su „prašinari" - ljudi koji su ubacivani u brda prekrivena džunglom na prvoj liniji fronta svakih nekoliko meseci da bi vršili pritisak na komunističke snage.

„Svako će vam reći: prašinari su imali najteži posao u marincima", rekao je Tarner, koji danas živi u Ajovi. „Borili smo se na 49 stepeni, u vreme monsuna. Bilo je strašno. Videli smo najgore od najgoreg."

Ove godine, Tarner na ono što im je naređeno da rade i kako su oni to poslušno obavljali gleda s određenim osećanjem sramote. Njihova misija bila je brutalno prosta: trebalo je da upadaju u sela i gradove i ubijaju neprijatelja. „Od trenutka kada smo postali marinci, suština je praktično bila samo ubiti, ubiti, ubiti", rekao je on. „To je sve što su od nas želeli da radimo. Usadili su to u nas od samog početka."

Među onima koji su služili na prvoj liniji fronta, Miničielo je često bio taj koji je predvodio juriš. Radeći to, učestvovao je u bitkama u kojima su stradali njegovi bliski prijatelji i uspevao da spase druge koji bi se našli u opasnosti. Odlikovan je Krstom za hrabrost, koji je dodeljivala vlada Južnog Vijetnama onima koji su iskazali izuzetno herojstvo u ratu.

Ljudi su na kraju znali samo jedan oblik ponašanja - bili su marinci, rođeni da se bore - a prilagođavanje svakodnevnom životu pokazalo se nemogućim. „Nisu postojala odmorišta za pregrupisavanje ili gde biste uspeli da uskladite vaš um i telo da funkcionišu kao jedno", rekao je Tarner za BBC. „Nije postojao period tamo da sve to razložite i razmislite o onom što ste radili, da potražite profesionalnu pomoć."

„Bilo je mnogo bolesnih, zbunjenih ljudi. Rafaele se nalazio u određenom stanju. Svi smo bili zbunjeni kad smo otišli iz Vijetnama."

Tarner kaže da je većina pripadnika njegovog i Miničielovog voda - uključujući i njega samog - dobila dijagnozu post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP). Američko ministarstvo za veteranska pitanja procenjuje da je do 30 odsto svih koji su služili u Vijetnamu patilo od PTSP-a u nekom trenutku života - što je oko 810.000 ljudi.

Rafaele Miničielo neće dobiti dijagnozu sve do 2008. godine.

Novinari su pronašli Miničielovog oca blizu Napulja - koji je tada patio od smrtonosnog kancera i već se bio vratio u Italiju - i on je odmah znao šta je njegovog sina navelo da otme avion. „Rat mora da je izazvao stanje šoka u njegovoj glavi", rekao je Luiđi Miničielo. „Pre toga, uvek je bio zdravog razuma." Zarekao se da će mu klepiti ćušku kad ga bude video.

Uskoro je na videlo isplivao još jedan razlog za otmicu aviona. Dok je bio u Vijetnamu, Miničielo je slao novac na štedni račun marinaca. Sakupio je 800 dolara, ali kad se vratio u Kamp Pendleton, u Kaliforniji, primetio je da je na njegovom računu ostalo samo 600 dolara. To nije bilo dovoljno da plati kartu do Italije da bi video oca na samrti.

Miničielo se požalio nadređenima i insistirao da dobije tih 200 dolara za koje je smatrao da mu pripadaju. Njegovi nadređeni nisu poslušali, odbacivši njegovu pritužbu. I tako je Miničielo uzeo stvari u svoje ruke, doduše nespretno. Jedne noći je provalio u prodavnicu u bazi da ukrade robu u vrednosti od 200 dolara. Nažalost po njega, uradio je to nakon što je popio osam piva i zaspao u prodavnici. Uhvaćen je narednog jutra.

Dan pre nego što je oteo TVA85, trebalo je da se pojavi na vojnom sudu u Kampu Pendleton, ali je, plašeći se zatvora, pobegao i otputovao u Los Anđeles. Sa sobom je poneo kinesku pušku koju je prijavio kao ratni trofej iz Vijetnama.

Neverovatno, ali Miničielo je postao neka vrsta narodnog heroja u Italiji, gde nije predstavljen kao naoružani manijak koji je pretio avionu punom putnika, već kao lepi italijanski mladić koji je bio spreman na sve da bi se vratio u domovinu. Sudilo mu se u Italiji - tamošnje vlasti su počele da insistiraju na tome svega nekoliko sati po njegovom hapšenju - i nije ga čekalo izručenje u SAD, gde je mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu.

Na suđenju, njegov advokat Đuzepe Sotđu predstavio je Miničiela kao sirotu žrtvu - sirotu italijansku žrtvu - nesavesnog stranog rata. „Siguran sam da će italijanske sudije razumeti i oprostiti na činu nastalom u civilizaciji aviona i ratnog nasilja, civilizaciji koja je zavela ovog neobrazovanog seljaka."

Krivično je gonjen u Italiji samo za zločine počinjene u italijanskom vazdušnom prostoru i osuđen je na sedam i po godina zatvora. Ta kazna vrlo je brzo smanjena posle uložene žalbe i on je na slobodu pušten 1. maja 1971. godine.

Noseći smeđe odelo, ovaj 21-godišnjak izašao je iz zatvora Kraljica nebesa blizu Vatikana da bi se suočio sa masom foto-reportera i kamermana. Povremeno previše očaran pažnjom koja mu je ukazana i smešeći se na način koji je varirao od nervoze do razmetljivosti, zastao je da popriča sa novinarima. „Da li žalite zbog onoga što ste uradili?", jedan ga je pitao. „Zašto bih?", odgovorio je smeškajući se.

Ali nakon toga, pregršt poslovnih prilika nije urodilo plodom. Karijera golišavog modela mu nije krenula, a obećanje filmskog producenta da će Miničiela pretvoriti u zvezdu špageti vesterna nikad nije održano. Godinama su kolale glasine da je lik Džona Ramba zasnovan na Miničielu - na kraju krajeva, Rambo je bio odlikovani, ali neshvaćeni vijetnamski veteran koji je izgubio kontrolu - ali je tvorac Ramba u međuvremenu odbacio tu pretpostavku.

U godinama posle zatvora, Miničielo se skrasio u Rimu gde je radio kao konobar. Oženio se sa ćerkom vlasnika bara Cinčijom, sa kojom je dobio sina. U jednom trenutku bio je i vlasnik picerije po imenu „Otmica".

23. novembar 1980.

Zemljotres koji je uništio Miničielovo rodno mesto 1962. godine bio je samo prethodnica. Osamnaest godina kasnije, zemljotres jačine 6,9 stepeni pogodio je južnu Italiju, a njegov epicentar nalazio se jedva trideset kilometara od onog iz 1962. godine.

Bio je to najsnažniji zemljotres koji je pogodio Italiju u prethodnih 70 godina i napravio je ogromnu štetu širom regije Irpinija. Stradalo je najmanje 4.690 ljudi a uništeno je 20.000 domova - od kojih su mnogi bili u oslabljenom stanju posle zemljotresa iz 1962. godine.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Selo uništeno u zemljotresu 1980. godine

Ubrzo nakon toga, Italijani su počeli da pristižu u velikim grupama u regiju istočno od Napulja kako bi podelili pomoć. Među njima je bio i Rafaele Miničielo.

Ovaj 31-godišnjak u to vreme je i dalje živeo u Rimu, ali je smatrao da mora da pređe put dug 500 kilometara do rodnog kraja tri puta za samo dve nedelje kako bi isporučio pomoć. „Znam sve o zemljotresima u Irpiniji", rekao je novinaru iz časopisa Pipl u decembru 1980. godine. „Tamo sam rođen i tamo su počele sve moje nevolje."

Njegovo nepoverenje prema vlastima, nastalo tokom vremena provedenog u marincima, nikad ga nije napustilo. „Ne verujem institucijama, tako da pomoć ukazujem lično", rekao je. „Znam sve o ljudima koji ne drže svoja obećanja."

Miničielo je prepoznat u snežnim ruševinama Irpinije, ali nije bio slika i prilika omanje slavne ličnosti iz vremena kad je TVA85 sleteo u Rim 11 godina ranije. U ono vreme, njegova slika - zalizana kovrdžava kosa, cigareta u desnoj ruci, neobavezni kez na licu - krasila je naslovnice časopisa širom sveta.

U ruševinama posle zemljotresa, pojavio se jedan mnogo ponizniji Miničielo. „Mnogo sam drugačiji danas nego što sam nekad bio", rekao je. „Žao mi je zbog onoga što sam uradio onim ljudima u avionu."

Miničielovo iskupljenje nije došlo sa zemljotresom u Irpiniji. A njegova priča mogla je da se završi mnogo drugačije da je njegov plan za još jedan napad urodio plodom, iako je taj plan bio mnogo manje temeljno osmišljen od otmice.

U februaru 1985. godine, Cinčija je bila trudna sa njihovim drugim detetom. Nakon što je tokom trudova primljena u bolnicu, ona i njen novorođeni sin su umrli kao posledica greške lekara. Miničielo je, osećajući se gnevno i ponovo iznevereno od vlasti, znao šta će uraditi. Napašće istaknutu lekarsku konferenciju izvan Rima i skrenuti pažnju na nemar koji je koštao njegovu ženu i sina njihovih života. Sredio je, preko poznanika, da nabavi oružje uz čiju pomoć će izvesti nasilni osvetnički napad.

Dok ga je planirao, Miničielo se sprijateljio sa mladim kolegom Tonijem, koji je osetio koliko je ovaj uznemiren. Toni ga je upoznao sa Biblijom i čitao mu naglas odlomke iz nje. Miničielo ga je slušao i vremenom odlučio da život posveti Bogu. Otkazao je napad.

Miničielo je 1999. godine odlučio da se vrati u SAD prvi put posle otmice.

Pre toga je saznao da ne postoji važeća krivična optužnica protiv njega u SAD, ali njegova odluka da pobegne od zakona nije prošla sasvim bez posledica. Zato što je Miničielo izbegao od vojnog suda, dobio je od marinaca nešto što se zove „ne sasvim časni otpust". Njegovi bivši saborci su se trudili da se to preinači u opšti otpust, da bi mu se odužili za službu u Vijetnamu, ali ti napori ostaju neuspešni do današnjeg dana.

„Rafaele je bio sjajan marinac, odlikovani marinac", rekao je za BBC njegov saborac iz voda Otis Tarner. „On je uvek bio onaj koji predvodi napad. Prijavljivao bi se dobrovoljno za sve. Spasavao je živote. Ono što je uradio za ovu zemlju, njegov udeo u Vijetnamu... ne možete posle svega toga da odbacite nekoga kao krpu tek tako."

I dok je njegov vod radio na tome da skine ljagu sa njegovog imena, Miničielo ih je zamolio da mu pomognu u jednoj drugoj misiji: da pronađu ljude iz aviona TVA85 kako bi mogao da im se izvini.

8. avgust 2009.

U leto 2009. godine, Šarlejn Demoniko bila je u penziji više od osam godina, nakon što je provela čitavu tridesetpetogodišnju karijeru kao stjuardesa TVA. Posle samo godinu dana od njenog odlaska u penziju, ova avio kompanija više nije postojala, nakon što je proglasila bankrot i preuzela ju je Ameriken erlajns.

Iz vedra neba, Delmoniko je dobila poziv. Da li je spremna da se sastane sa čovekom koji ju je jednom davno držao na nišanu puške?

Poziv je stigao od Otisa Tarnera i drugih članova Rafaeleovog voda. „Mislio sam da je ideja pomalo suluda", rekao je Tarner. „Ali krenuo sam da razmišljam i pomislio: zašto ne pokušati?"

Prva reakcija Delmonikove na poziv bio je šok. Otmica je definisala njen život, preoblikovala ga. Zašto bi se sastala sa čovekom koji je nekada davno prislonio pušku uz njena leđa? Njena druga reakcija, kao vernice, bila je drugačija. „Bila sam iznenađena", rekla je za BBC. „I imala sam čudan osećaj. Bilo je to nešto što je bilo veoma strašno i uznemirujuće - stvarno me je tada potreslo."

„A onda sam pomislila: uče nas da praštamo. Ali nisam znala kako ću se poneti prema njemu."

U avgustu 2009.godine, Delmoniko je putovala skoro 240 kilometara južno od doma u Brensonu, u Misuriju, gde su se Miničielo i njegov bivši vod okupili. Tamo je srela Venzela Vilijamsa, prvog oficira TVA85, jedinu drugu osobu koja je prihvatila da se sretne sa Miničielom. Kapetan Kuk je odbio poziv, što je bio gest koji je duboko povredio nekadašnjeg otmičara jer je mislio da je ostvario bliskost sa kapetanom dok su ćaskali u prvoj klasi.

U sporednoj prostoriji u hotelu Klerion, Vilijams i Delmoniko su sedeli za okruglim stolom sa članovima voda, bez Miničiela. Bivši vojnici su im uručili pismo, u kom se izražava nada šta želi da se postigne ovim sastankom. Njihova očigledna podrška Miničielu ubedila je Delmoniko da je to čovek za kog se vredi boriti.

Image copyright Otis Turner
Natpis na slici Rafaele Miničielo (krajnje levo) i Otis Tarner (krajnje desno)

Posle nekog vremena, Miničielo je ušao u prostoriju i seo. Atmosfera je još neko vreme ostala napeta. Ali kako su počela da se postavljaju pitanja, a Miničielo krenuo da objašnjava šta mu se desilo, grupa je počela da se zbližava.

Miničielo je delovao drugačije Vilijamsu - sitnije, uglađenije. Izgledao je kao da ga pritiska krivica dok je ponovo proživljavao otmicu. Ali njegovo pokajanje delovalo je iskreno.

„Na neki način, dobila sam završnicu, sagledala stvar iz drugačije perspektive", rekla je Delmoniko. „Mislim da sam se sažalila na njega. Stekla sam utisak da je veoma ljubazan. Ali uvek je bio veoma ljubazan."

Pre nego što su otišli, Miničielo im je poklonio po primerak Novog zaveta.

Unutra je napisao:

Hvala vam na vašem vremenu, od srca.

Cenim vaš oproštaj za moja dela koja su vam ugrozila živote.

Molim vas, prihvatite ovu knjigu, koja mi je izmenila život.

Bog vas blagoslovio, Rafaele Miničielo.

Ispod toga, dodao je reči Luka 23:34.

Odlomak je glasio: Oče, oprosti im ; jer ne znaju šta čine.

Šta se desilo posle toga?

Rafaele Miničielo pola vremena provodi u saveznoj državi Vašington, a pola u Italiji, iz zabave upravlja avionom sklepanim u domaćoj radinosti i vodi fid na Jutjubu posvećen muzici na harmonici .

Njegov vod i dalje pokušava da izdejstvuje da se njegov otpust preinači u častan, a u avgustu su poslali nekoliko pisama predsedniku Donaldu Trampu tražeći da se to dogodi.

Ukoliko se njegov otpust ne promeni, ostaće nedostupan za lečenje od PTSP-a i neće dobiti nikakve druge veteranske povlastice. Odbio je da da intervju za ovaj članak i potpisao je provizorni filmski ugovor o svojoj životnoj priči.

Prema njegovoj umrlici, kapetan TVA Donald Kuk „obavio je poslednji let u veliko plavetnilo 30. septembra 2012. godine, nakon duge i hrabre borbe sa rakom."

Stjuardesa Šarlejn Delmoniko - danas Šarlejn Delmoniko Nilsen - otišla je u penziju iz TVA 1. januara 2001.godine, posle 35 godina koliko je provela sa kompanijom. I dalje živi u Misuriju.

Stjuardesa Trejsi Kolman je pisala Miničielu dok je bio u zatvoru, ali se smatra da je napustila posao za TVA posle otmice, iako joj je navodno obećano zaposlenje do kraja života. Ne zna se gde se trenutno nalazi.

Prvi oficir Venzel Vilijams je sada u penziji i živi u Fort Vortu, u Teksasu.

Harpers Bizarre se raspao sredinom sedamdesetih. Dik Skoperton sada vodi lokalnu radio emisiju u Santa Kruzu, u Kaliforniji.

U decembru 1972. godine, nakon što su otmičari tražili otkupninu i zapretili da će usmeriti avion ka nuklearnom postrojenju, Nikson je konačno uveo bezbednosne mere na aerodromima, uključujući elektronsko očitavanje svih putnika. Za to je okrivljen „novi soj otmičara... neprikosnoven u svojoj svireposti."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči