Američki Brod čuda - spas za 14.000 izbeglica iz Severne Koreje

Kimchi 5 Image copyright Lee Gyong-pil
Natpis na slici Li Gjong-Pil, kome su nadenuli ime Kimči 5, rođen je na teretnom brodu

Pre skoro 70 godina, brod američke trgovačke mornarice prevezao je više od 14.000 izbeglica tokom jednog putovanja iz severnokorejske luke. Ovo je priča o tom putovanju i nekim od njegovih putnika.

Dogodilo se za Božić 1950. godine i to nije bio običan porođaj.

Majka je bila jedna od 14.000 severnokorejskih izbeglica naguranih na američki trgovački brod, bežeći pred puškama nadolazeće kineske armije.

Na brodu je jedva bilo mesta za stajanje - a nije bilo ni mnogo medicinske opreme.

„Babica je morala zubima da preseče pupčanu vrpcu", kaže mi Li Gjong-Pil nekih 69 godina kasnije. „Ljudi su govorili da je činjenica da nisam umro i da sam se rodio božićno čudo."

Li je peta beba rođena na brodu SS „Meredit viktori" te zime, tokom nekih od najmračnijih dana Korejskog rata.

Trodnevno putovanje „Meredit viktorija" spaslo je hiljade života, uključujući roditelje aktuelnog predsednika Južne Koreje Muna Džeina.

Nakon njega je teretni nosač i dobio nadimak - Brod čuda.

Image copyright Lee Gyong-pil
Natpis na slici Porodica Kimčija 5

Evakuacija

U decembru 1950. godine, nekih 100.000 pripadnika snaga Ujedinjenih nacija bilo je saterano u severnokorejsku luku Hungnam.

Nadjačale su ih kineske snage u borbama koje će postati poznate kao Bitka kod Čosina i imali su sreće da su uspeli da se izvuku iz planina živi.

Susreli su se sa skoro četiri puta brojnijom armijom. Ali sada je postojao samo jedan način da se stigne na sigurno. Morem. I imali su vrlo malo vremena za to: Kinezi su bili sve bliže.

Ali vojnici nisu bili sami. Hiljade severnokorejskih izbeglica takođe je pobeglo na ledenu plažu. Mnogi su hodali kilometrima kroz duboki sneg sa malom decom u nadi da će se spasti.

Bili su promrzli, iscrpljeni i očajni.

Oko 100 američkih brodova, uključujući „Meredit viktori", otplovilo je u Hungnam da pokupi vojsku, zalihe i municiju, i vrate ih u južnokorejsku luku Busan i na ostrvo Geoje.

Spasavanje izbeglica nikad nije bilo sastavni deo plana.

Image copyright National Archives US
Natpis na slici Izbeglice okupljene u Hungnamu u decembru 1950. godine

Pukovnik Edvard Forni Marinskog korpusa SAD radio je sa drugima na tome da to postane deo misije. Njegov unuk Ned danas živi u Seulu.

„Ukoliko želite da dobijete rat - vaš posao nije da spasavate izbeglice", kaže mi Ned, veteran marinac. „To je plemenita stvar. Ali vojska je uvek na prvom mestu."

„Nekako se to i desilo", objašnjava on. „Ti ljudi u Hungnamu su poslušali svoje dobre anđele i uradili ono za šta često kažem da je ispravna stvar, iz pravih razloga, u jednoj veoma teškoj situaciji."

Trebalo je nekoliko dana da se svi ukrcaju na brodove. Izbeglice su bile zbijene na obali, čekajući i nadajući se da će doći njihov red.

Među njima je bila i 17-godišnja Han Bo-Be sa svojom majkom.

„Bilo je to pitanje života i smrti", kaže ona. „Nismo mislili ni na šta drugo sem na to da moramo da se dokopamo tog broda ili đemo umreti."

„Nismo znali kuda plovi, ali to nije bilo bitno. Samo smo znali da ćemo možda preživeti ako se ukrcamo na brod."

Ali napustiti rodno mesta bilo je teško.

„Dok sam gledala kako se plaža udaljava od mene, osećala sam tugu u srcu. Odlazim sada zauvek, pomislila sam."

Uslovi na svakom od brodova bili su u najmanju ruku teški. Izbeglice su bile nagurane između vozila, sanduka sa municijom i zaliha.

Nije bilo hrane niti vode. Najveći brod, „Meredit viktori", pravljen je tako da nosi najviše šezdesetočlanu posadu. Sada je nosio 14.000 izbeglica - baš kao i redovan tovar.

Image copyright Al Franzon
Natpis na slici Brod, koji je trebalo da preveze tovar, odjednom se našao pretrpan ljudima

Han Bo-Be bila je izložena vremenskim prilikama na palubi jednog malog broda. Njena majka uspela je da ponese ćebe, ali ne i mnogo više od toga.

„Moja mama, mlađa sestra i ja bile smo zgurene zajedno. Bilo je jako mnogo ljudi na brodu. Svi smo bili zbijeni."

„Talasi bi me zapljuskivali, a moja mama se plašila da ćemo se udaviti i postati morski duhovi."

Niko nije umro na brodovima. Svih 200.000 ljudi koji su prešli taj opasan put do Južne Koreje - oko polovina izbeglice, oko polovine vojnici - stigli su na kopno živi.

Bila je to najveća morska vojna evakuacija civila u ratnim uslovima u američkoj istoriji.

I, kako je brod „Meredit viktori" uplovio u luku ostrva Geoje, sa njega se iskrcalo pet novih života.

Image copyright US Marine Corps Archives
Natpis na slici Hiljade ljudi stalo je u redove da bi dobilo priliku da se ukrca na brod

Američka posada nije znala nijedno korejsko ime, tako da je svaku bebu krstila Kimči. Li je bio Kimči broj 5.

„Nije mi se dopalo isprva. Jer, ono, Kimči 5? Imam ja svoje ime. Ali kad sam malo bolje razmislio, ne smeta mi i sada sam zahvalan osobi koja mi je nadenula ime."

Li i dalje živi na ostrvu Geoje gde je „Meredit viktori" pristao pre skoro 70 godina. Postao je veterinar i još uvek ima vizitkartu s imenom Kimči 5.

On radi na tome da se priča o evakuaciji iz Hungnama održi u životu i sreo je neke bivše članove posade „Meredit viktorija" - uključujući čoveka koji je pomogao da se njegova majka porodi.

On se nada da će jednog dana uspeti da u luci Geoje digne spomenik u čast brodova.

Natpis na slici Li Gjong-Pil, poznat i kao Kimči 5, danas

Razdvajanje

Niko ne zna šta se desilo sa Kimčijima 2, 3 ili 4.

Ali roditelji prve bebe koja se rodila na brodu, Kimčija 1, poznatijeg kao Son Jang-Jung, doneli su srceparajuću odluku u Hungnamu koja će ih proganjati ostatak života.

Većina izbeglica mislila je da će izbivati svega nekoliko dana - možda najviše nekoliko nedelja. Plan je oduvek bio da se vrate. Ali niko od njih nije.

Roditelji Sona Janga Junga imali su u to vreme drugo dvoje dece. Tejung je imao 9 godina a Jungok 5 godina. Bilo je strašno hladno. Luka je bila u haosu.

Sonov otac je pogledao njegovu ženu u poodmaklom stadijumu trudnoće i znao da ona mora da se ukrca na brod. Odlučio je da drugo dvoje dece ostavi s njihovim stricom i uverio ih da će se uskoro vratiti po njih u Severnu Koreju.

Nikad se više nisu videli. Čak i kad su borbe prestale i potpisan je mirovni sporazum, poluostrvo je ostalo podeljeno. Dve Koreje su i dan-danas zvanično u ratu.

Godinama je Sonova majka preklinjala muža da se vrati po njihovu decu, a opet je znala da od njega traži nemoguće.

Svakog jutra ona je uzimala zdelu sa svetom vodicom i pirinčem i molila se pred njima kao žrtvama za njenu izgubljenu decu.

„Ja sam živi primer tuge i bola koje nosi razdvojena porodica", kaže Son.

„Moja porodica je rasturena. Imam sada vlastitu decu i unuke i svakog dana kad se vratim kući s posla, proveravam da li su mi deca dobro."

„I dalje ne mogu da shvatim kako je jedna beba imala toliko sreće da ostane sa roditeljima - dok su druge bebe koje su izašle iz iste te materice bile odvojene od svojih i morale da prođu toliko toga."

„Mora da su ta deca čekala nadajući se da će im se mama i tata vratiti."

Son se preko Međunarodnog Crvenog krsta prijavio da vidi brata i sestru u sklopu retkih susreta razdvojenih porodica koje dozvoljava Severna Koreja.

On ne može da suspregne suze dok nam govori kako se nada da će se poluostrvo ujediniti i da će moći ponovo da ih vidi.

„Ako su još živi, ja ću ih naći", kaže on.

On nam pokazuje sliku sebe kao bebe sa zalepljenom rukom ispisanom porukom. „Čuvaj ovu fotografiju dok ne sretneš starijeg brata Tejunga", stoji na poruci od njegovog oca.

Image copyright Sohn Yang-young
Natpis na slici Kimči 1 kao beba

Smatra se da postoji milion potomaka evakuacije iz Hungnama koji žive u Južnoj Koreji i širom sveta. To je priča o opstanku. Ali i o velikoj tuzi onih koji su ostali.

Dok su Amerikanci isplovljavali iz Hungnama poslednji put na Badnje veče, kontra-admiral Džejms Dojl pogledao je kroz svoj dvogled.

„Video je na obali bar još onoliko izbeglica koliko su SAD spasle", kaže Ned Forni, koji piše knjigu o evakuaciji.

Ali SAD kažu da nisu imale izbora. Morale su luku da dignu u vazduh da bi se osigurale da se Kineska vojska neće dokopati preostalih zaliha ili oružja.

Han Bo-Be je to gledala sa palube broda i opisala luku kao „more u plamenu". Nedugo posle eksplozija, Kineska vojska je ušla u grad.

„Mnogi su i dalje čekali u luci. Mnogi nisu stigli do broda", kaže nam ona.

„Još uvek su mnogi čekali i oni mora da su stradali. Boli me srce od svega, artiljerije, bombi. Rat ne bi smeo da se desi. Rat ne bi smeo da se desi."

Image copyright US Naval Historical Center
Natpis na slici Eksplozije na plaži u Hungnamu

Son se nada da je njegova porodica još živa. Na kraju krajeva, on sam je potekao sa Broda čuda. Sad se nada samo još jednom i ima ovu poruku za brata i sestru.

„Našim roditeljima ste nedostajali svakog božjeg dana njihovog života. Iako su sada na nebu, verujem da vas i dalje traže."

„Zaista se nadam da će se naš san ostvariti u skorijoj budućnosti. Stvarno se tome nadam."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči