Objašnjenje sukoba u Libiji: Šta se desilo

Tank with soldiers Image copyright Reuters
Natpis na slici Sukobi u Libiji traju od pada režima Muamera el Gadafija

Sukob u Libiji još jednom se našao u žiži javnosti - međunarodni zvaničnici pokušavaju da zaraćene strane dovedu do mirovnog sporazuma.

U Libiji trenutno postoje dve rivalske administracije: vlada predvođena premijerom Fajezom Al Serajem, koju priznaju Ujedinjene nacije, i administracija koju predvode pobunjeničke snage pod vođstvom generala Kalifa Haftara.

Dve strane su se nedavno složile oko provizorne obustave vatre nakon pritisaka iz Rusije i Turske.

Ali kao što su mnogi očekivali, krhka nada za mir raspršila se svega nekoliko dana kasnije, kad je general Haftar odbio da ozvaniči primirje, gurnuvši zemlju nazad u teskobnu neizvesnost.

Kako smo stigli do tako komplikovane situacije u Libiji?

Neispunjena obećanja

Image copyright Getty Images
Natpis na slici I Rusija i Turska žele da imaju uticaj na Libiju

Posle devet meseci borbi, delovalo je da će doći do prekida oružanih sukoba ali su pobunjenici generala Haftara pokrenuli novu ofanzivu.

Samo u poslednjih šest meseci, ubijeno je najmanje 2.000 ljudi, a raseljeno čak 146.000.

Berlin je 19. januara bio domaćin mirovne konferencije o Libiji.

Ali da bi se razumelo zašto je toliko teško postići primirje, moramo da se vratimo do samih korena sukoba.

Poniranje u haos

Baš kao i u slučaju Sirije, sve je započelo revolucijom tokom Arapskog proleća 2011. godine.

Snage pod podrškom NATO-a te godine svrgle su sa vlasti dugogodišnjeg vladara Libije Muamera el Gadafija, što je prvobitno izazvalo nalet optimizma i među Libijcima, i u međunarodnoj zajednici.

Image copyright Reuters
Natpis na slici Gadafi je ubijen 2011. godine

Od tada zemljom besni građanski rat.

Posle mnogo godina borbi, UN je pomogla da se oformi administracija koju predvodi premijer Seraj. Njegova Vlada nacionalnog jedinstva sa sedištem u glavnom gradu Tripoliju trebalo je da ujedini zemlju.

Nisu svi podržali taj sporazum, a general Haftar je želeo moć za sebe.

On je na istoku zemlje osnovao samoproklamovanu Libijsku nacionalnu armiju, LNA, smeštenu u gradove Tobruk i Bengazi. Tvrdio je da samo on može ponovo da garantuje bezbednost i iskoreni ono što zove „islamskim terorizmom".

Trupe generala Haftara napreduju ka glavnom gradu Tripoliju od aprila 2019. godine. Ovog meseca uspele su da zauzmu strateški obalski grad Sirte.

Ali da bi slika postala još komplikovanija, u raznim gradovima formirane su narodne vojske koje vode vlastite bitke, a usred tog haosa, nikao je i ogranak takozvane Islamske države, vodeći operacije iz nekoliko pustinjskih utočišta.

Rat preko posrednika

Evo još jedne sličnosti sa Sirijom: rivali koji se bore oko Libije nisu samo oni koji vode bitke u samoj zemlji.

Obe strane u libijskom sukobu privukle su moćne regionalne i međunarodne saveznike.

Image copyright AFP
Natpis na slici General Haftar je uspeo da se izbori za podršku moćnih zemalja u regionu

Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija tvrde da žele da zaustave islamiste u regionu. Predstavivši se kao otvoreni protivnik islamskog ekstremizma, general Haftar uspeo je da pridobije ove zemlje na svoju stranu.

Zajedno sa Jordanom, Ujedinjeni Arapski Emirati pružali su vazdušnu podršku i oružje LNA-u, a u izveštaju UN-a se navodi da su vojne zalihe Ujedinjenih Arapskih Emirata odgovorne za stradanje značajnog broja civila u ofanzivi generala Haftara.

Egipat, istočni sused Libije, takođe se nalazi na strani generala Haftara i pruža mu logističku podršku.

Možda je i logično što egipatski predsednik Abdelfatah al Sisi, i sam vojni moćnik, podržava generala Haftara, ali Kairo stabilnost u susednoj državi i sprečavanje sukoba ili militanata da se preliju preko granice doživljava kao pitanje vlastite nacionalne bezbednosti.

A nastavljajući da uspostavlja uticaj u regionu, sada se u sve umešala i Rusija. Ruski plaćenici navodno se bore rame uz rame sa snagama generala Haftara, iako Moskva negira bilo kakvu direktnu umešanost.

Ugroženi resursi

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Većina turskih poslanika je glasala za slanje trupa u Libiju

Sa druge strane se nalazi Turska, koja je nedavno poslala trupe da pomognu vojsci premijera Seraja.

Baš kao i Rusija, i Ankara želi uticaj i status značajne sile u regionu. Turska vlada izjavila je da su njene trupe poslate u Tripoli u „savetodavnoj ulozi i u svrhu obuke".

Ali izvor iz Vlade nacionalnog jedinstva potvrdio je za BBC da tursko učešće podrazumeva i sirijske pobunjeničke snage koje uživaju podršku Ankare.

BBC dopisnik za pitanja odbrane Džonatan Markus kaže da bi motivi Turske mogli da imaju veze sa dragocenim podvodnim resursima.


Analiza Džonatana Markusa, BBC-jevog dopisnika za pitanja odbrane

U novembru, Ankara je potpisala sporazum o pomorskim granicama sa vlastima u Tripoliju, što dovodi ekskluzivnu ekonomsku zonu koju potražuje Turska u istočnom Mediteranu na samu ivicu one koju potražuje Libija.

Ova potraživanja naširoko se osporavaju. Ali potez Turske šalje signal drugim energetskim igračima u regionu, komplikujući pristup gasovodima do Evrope, sem ukoliko Ankara ne bude ubačena u tu jednačinu.

To analitičari doživljavaju kao direktan pokušaj suprotstavljanja Izraelu, Egiptu, Grčkoj i Kipru, koji su uspostavili Gasni forum Istočnog Mediterana. I zaista, tursko agresivnije istraživanje nafte sa Kipra uz vojne dronove koji lete u pratnji istraživačkih plovila deo su tog novog aktivizma.

Turski gambit sa Libijom preti da dovede do šire krizu u Istočnom Mediteranu, koja zauzvrat može da zakomplikuje odnose ove zemlje sa Moskvom s jedne strane i Vašingtonom i ključnim saveznicima NATO-a sa druge.

To će samo pooštriti postojeće regionalne tenzije.

Turska se nada da će u najmanju ruku njena vojna uloga u Libiji obezbediti pat poziciju u ratnim dejstvima, što će pak osigurati da se Ankara pita u konačnom ishodištu.


Regionalni interesi

U skoro svakom drugom sukobu u regionu, Katar je u stalnom rivalitetu sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i drugim zalivskim zemljama. Katarske vlasti su zato i pružile podršku vladi koju podržavaju Ujedinjene nacije i Turska.

Tu je i Francuska, izuzetno aktivna u Libiji bar od 2015. godine jer ima ekonomske i bezbednosne interese.

Zvanično Pariz tvrdi da je na strani vlade u Tripoliju koju podržava UN, ali se naširoko smatra da zapravo podržava i generala Haftara, ne samo diplomatski, već i na vojnom frontu.

Međutim, francuski zvaničnici nikad nisu priznali da su slali oružje ili trupe kao ispomoć generalu Haftaru.

Italija, bivši kolonijalni vladar Libije, kritikovala je bliskost Francuske sa Haftarovom administracijom. Rim je suvereno na strani vlade premijera Seraja koju podržavaju UN.

Stabilnost u Libiji je u direktnom interesu Italije, budući da u ovu državu stižu izbeglice i ekonomski migranati iz zemalja širom Mediterana od 2011. godine.

I SAD su direktno angažovane u Libiji, vodeći operacije protiv militantnih snaga Islamske države na jugozapadu zemlje.

Zašto je to važno?

Očigledno ima mnogo spoljnih igrača u libijskom sukobu, a evo zašto im je svima toliko stalo.

Ova severnoafrička zemlja ima najveće naftne rezerve na kontinentu i ključni je igrač na tržištu prirodnog gasa.

Kroz Libiju prolazi glavna ruta za migrante koji iz Afrike žele da dođu do Evrope. Libijska obala se proteže skoro 2.000 kilometara uz Sredozemno more.

A uspon Islamske države i drugih militantnih grupa predstavlja noćnu moru - i to ne samo za susedne zemlje.

Dok god traju borbe u Libiji, nevolje bi mogle da se prošire i preko granica ove zemlje.

Više o ovoj priči