Rusija i fudbal: Fjodor Čerenkov - majstor na terenu koga svet nije upoznao

„Pokušavaju da nas otruju!". Fjodor Čerenkov je vrisnuo, odbijajući da jede supu.

Njegovi saigrači iz Spartaka iz Moskve, zajedno s njim u trpezariji, bili su zapanjeni.

Bio je mart 1984. godine i pripremali su se za revanš utakmicu četvrtfinala Kupa UEFA protiv Anderlehta, koja se igrala u Tbilisiju jer je u Moskvi bilo veoma hladno.

Belgijanci su dobili prvu utakmicu u Briselu 4: 2, ali Spartak se nadao.

Imali su briljantnu ekipu, najbolju u generaciji.

Ali sada nešto nije bilo kako treba sa njihovim najvećom zvezdom.

Samo četiri meseca ranije, Čerenkov je zablistao na evropskoj sceni, postigavši dva pogotka - među kojima i pobedonosni u poslednjem minutu - kada je Spartak eliminisao birmingemsku Aston Vilu.

Prema izveštajima, uprava engleskog kluba je bila toliko impresionirana da su pokušali da potpišu 24-godišnjeg veznog igrača.

Previše su dobro znali da sovjetski establišment nikada neće dozvoliti da se njihovi fudbaleri - a kamoli velike ličnosti poput Čerenkova - presele na Zapad.

Generalno, 1983. je bila fenomenalna godina za Čerenkova.

Nesumnjivo najbolji fudbaler u zemlji, osvojio je nagradu za igrača godine Sovjetskog Saveza, iako je Spartak završio drugi u ligi.

I on je bio važna figura za nacionalni tim, a dva puta je postigao pogodak u pobedi nad Portugalom - 5:0 u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Ali ta popularnost donela je novi nivo pritiska.

„Psihološki teret na njemu bio je verovatno pretežak", kaže Sergej Rodjonov, napadač Spartaka iz 1980-ih i najbliži prijatelj Čerenkova.

Oni koji su bili svedoci zastrašujućih scena u Tbilisiju ne vole da govore o njima.

Čerenkov je iskusio halucinacije, vizije izmišljenih opasnosti, pa čak i pokušao da iskoči kroz hotelski prozor.

Trener Spartaka Konstantin Beskov znao je da neće moći da ga stavi u tim igra protiv Anderlehta.

Čerenkov nije razumeo zašto je ispao iz tima.

Rodjonov je postigao gol za pobedu od 1:0, ali to nije bilo dovoljno i Spartak je zbirno ispao sa 4:3.

Ali poraz je igračima bio poslednja stvar u glavi.

Zabrinulo ih je zdravlje Čerenkova.

Po povratku u Moskvu, odmah je prebačen u bolnicu, a na teren se vratio tek u junu.

Od čega je bolovao?

Niko ne zna sa sigurnošću, ali to nije nestalo i posete bolnici su postale česte.

To je oblikovalo ostatak njegove karijere i bilo je deo njegovog života do samog kraja.

„Fjodor je imao periode depresije i stresa, ali nikada nismo u potpunosti razumeli prirodu tih problema.

„Genijima nije moguće postaviti dijagnozu. Možemo samo da nagađamo", kaže Rodjonov.

Tu reč - genije - koriste svi oni koji su videli kako Čerenkov igra, a posebno oni koji su imali dovoljno sreće da budu njegovi saigrači.

„Bio je genije koji se retko rađa - imao je sve, dribling, asistenciju, šut", kaže Vagiz Hidjatulin, odbrambeni fudbaler u Spartaka i reprezentaciji Sovjetskog Saveza 1980-tih.

„Njegova igra bila je čista umetnost. Svakim pokretom olakšao bi život saigračima, a protivnicima otežao. Njegova inteligencija bila je izvanredna."

Navijači su voleli da gledaju vižljastog Čerenkova.

Bio je savršeno pogodan za igru kratkih pasova koji je Beskov forsirao u Spartaku.

Tim je osvojio titulu prvaka u prvoj sezoni u kojoj je Čerenkov bio u startnoj postavi, 1979.

Od tada je definisao igru Spartaka.

Navijači su ga obožavali.

Ali imao je i jedinstvenu, širu privlačnost.

Čak su i oni koji su prezirali Spartak voleli su Čerenkova.

Bio je poznat kao „narodski fudbaler".

Njegovi suptilni, prefinjeni potezi bili su neodoljivi, a njegova ličnost ga je učinila popularnim u svim krajevima Sovjetskog Saveza.

Dobrog srca, velikodušan, skroman i stidljiv, Čerenkov se nije uklapao u uobičajeni obrazac fudbalera zvezde.

U stvari, uopšte se nikada nije osećao kao zvezda.

„Fjodor se uvek pitao: 'Zašto baš ja? Zašto skandiraju baš moje ime? Zašto me toliko vole?

Nije mogao da razume zašto je toliko popularan", kaže bivši saigrač Sergej Šavlo.

Izgledalo je da je Čerenkov običan momak koji je slučajno bio bezobrazno dobar u fudbalu.

Bio je pristupačan i nežan, nikada nije odbio da se fotografiše sa navijačima ili da potpiše autogram.

Voleo je da daje poklone ne samo članovima porodice i prijateljima, već i komšijama i strancima.

„Fjodoru je bilo stalo do ljudi. Njegova dobrota zaista nije imala granica", kaže Rodjonov.

Ćerka Čerenkova, Anastasija, bila je devojčica tokom 1980-tih.

„Nisam razumela očevu veličinu, jer se nije ponašao kao zvezda", kaže ona.

„Kad su ga ljudi zaustavljali na ulici, on bi zastao i sa njima razgovarao, tiho i uljudno. Mrzeo je komplimente."

Bio je najskromnija osoba u svlačionici.

Utisak krhkosti, međutim, mogao je da zavara.

„Fjodor je bio vrlo snažne volje", kaže Rodjonov.

„Neko bi mogao da dođe u iskušenje da bolest vidi kao slabosti, ali u stvarnosti je bilo upravo suprotno.

„Zamislite koliko je teško vratiti se na fudbalski teren posle lečenja u bolnici i igrati na najvišem nivou.

„To je neverovatno teško, i psihološki i fizički - nakon što je propustio toliko treninga. Ipak, Fjodor je to radio, iznova i iznova. I igrao je sjajno."

Mnogi su ga smatrali najboljim sovjetskim fudbalerom decenije, Čerenkov je trebalo da učestvuje na tri svetska prvenstva, ali je izostavljen 1982, 1986. i 1990. godine.

Nije ga bilo u reprezentaciji ni za Evropsko prvenstvo 1988. godine, pa je zbog toga ostao relativno nepoznat van svoje zemlje.

Šta je bilo obrazloženje odluke da ga se tako odreknu u nacionalnom timu? Da li je bolest bila kriva?

Nemoguće je sa sigurnošću reći.

Rodjonov kaže da nikada o tome nisu razgovarali i primećuje da 1982. godine zdravlje Čerenkova definitivno nije predstavljalo problem.

Iza njegovog odsustva bio je još jedan faktor.

Da li su ga selektori videli kao „rizik"?

Na početku karijere, Čerenkovljeva zvezda je sijala u nacionalnom timu.

Sa 20 godina postigao je gol u pobedi nad Brazilom od 2:1 1980. godine, u prijateljskoj utakmici kojom je obeleženo 30 godina čuvenog stadiona Marakana.

Navijači Brazila bili su oduševljeni njegovim veštinama.

Činilo se da mu je suđena velika međunarodna karijera.

Sa trenerom Spartaka Beskovom, njegovim voljenim mentorom, koji je vodio neobičnu tročlanu selektorsku komisiju Sovjetskog Saveza na Svetskom prvenstvu 1982. (zajedno sa Valerijem Lobanovskim iz kijevskog Dinama i Nodarom Ahalkacijem iz Tbilisija), Čerenkov je trebalo da bude u prvom timu.

Ipak je izostavljen.

Posle oporavka od prvog mentalnog sloma 1984, Čerenkov je postao sastavni deo planova reprezentacije Sovjetskog Saveza za Svetsko prvenstvo 1986, ali se ponovo razboleo tokom zimskog trening-kampa u Meksiku.

Kada je tadašnjeg selektora Eduarda Malofejeva kontroverzno zamenio Lobanovski nekoliko nedelja pre turnira, bilo je očigledno da će graditi tim oko igrača Dinama iz Kijeva koje je vodio do pobede u evropskom Kupu pobednika kupova.

Čerenkov je lako mogao da se uklopi, ali je Lobanovski očigledno imao druge ideje.

Moguće je da je strah zbog njegovog stanja odigrao neku ulogu, smatra Rodjonov.

„Dug je turnir, a treninzi Lobanovskog bili su zloglasno intenzivni", kaže on.

„Nadmorska visina je velika u Meksiku, i to može biti značajno. Možda Lobanovski nije želeo da rizikuje."

U Spartaku je Čerenkov i dalje cvetao, posebno u neparnim godinama između velikih međunarodnih takmičenja, vodeći svoju ekipu do „duple krune" - titule i trofeja kupa 1987, pre ponovnog osvajanja šampionata 1989, kada je takođe izabran za igrača sezone.

Sa 30 godina mu je Svetsko prvenstvo u Italiji bilo poslednja šansa za slavu na velikom turniru.

Ali Lobanovski je ponovo odlučio da ga ne pozove, a 1990. je za Čerenkova bila možda najteža godina.

To je takođe bila godina koju je izabrao da okuša sreću u inostranstvu, posle pada Gvozdene zavese.

Potpuno shvatajući da će život izvan Moskve biti neudoban, Čerenkov je samo želeo da krene u novu avanturu zajedno sa Rodjonovom.

Obojica su dobili brojne ponude, ali je neobično je da se samo francuski drugoligaš Etoal ruž (Crvena zvezda) složila da ih dovede u paketu.

Tako se veliki sovjetski talenat pridružio majušnoj pariškom klubu, potpuno neodgovarajućem njegovom nivou.

Njegovi psihološki problemi postali su nepodnošljivi, a on se vratio u domovinu pre isteka ugovora.

U sumrak jedinstvene karijere, Čerenkov je sporadično blistao u Spartaku 1991. i 1993, ali je čitavu 1992. proveo van fudbala zbog bolesti.

Kad god je bio spreman i sposoban za igru, navijači su dolazili da ga gledaju i zabavljaju se.

I dalje je bio „narodski fudbaler" i taj imidž je zadržao i posle penzionisanja 1994. godine.

Bez fudbala, Čerenkov je nestao iz javnog života.

Borio se sa napadima bolesti koji su postajali sve ozbiljniji i pokušavao je da sebi oduzme život više puta.

Kada je umro u oktobru 2014. godine, u 55. godini, videlo se koliko je bio voljen.

Srušio se ispred kuće i preminuo je ubrzo po dolasku u lokalnu moskovsku bolnicu.

Obdukcijom je pronađen tumor na mozgu.

Na njegovu sahranu došle su hiljade i hiljade ljudi, i to ne samo navijači Spartaka.

Prisutni su nosili šalove Zenita iz Sankt Peterburga, najvećeg rivala - CSKA iz Moskve ili kijevskog Dinama, jer je Čerenkov ujedinio naciju.

Bio je više od puke fudbalske zvezde.

Bio je pravi simbol svoje ere.

Nikoga - čak ni sjajnog golmana Leva Jašina - nisu toliko obožavali.

„Kad je umro shvatila sam potpunu količinu ljubavi koju su ljudi imali prema mom", kaže Anastasija.

„Ljudi su mi prilazili i govorili da im je deo duše umro s njim. To govore i danas. To je dirljivo. Tako sam im zahvalna što ga se sećaju."

Rodjonov kaže: „Fjodor nastavlja da živi u srcima ljudi. Dao je ljudima svetlost i svetlost mu se vratila.

„Uživao je igrajući fudbal, čak i ako je ponekad bilo teško. Svaki dodir lopte bio mu je najbolji lek.

„Bio je genije sa tragičnom sudbinom."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk