Fudbal, istorija i Hladni rat: Puškaš i mađarska Laka konjica u pohodu na Vembli

Ferenc Puskas scores Hungary's third goal during the 1953 England-Hungary match

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Ferenc Puškaš, kapiten tima, daje treći gol za Mađarsku tokom meča na Vembliju

Pre 60 godina, jedan fudbalski meč je uzdrmao temelje Britanske imperije i ohrabrio do tada nezamisliv san o slobodi u Mađarskoj, kaže Gelert Tamaš.

Bilo je tačno 16.45. Vembli je bio rasprodat, a 120.000 gledalaca se okupilo da vide Englesku kako igra protiv Mađarske.

„Čudesni Mađari" su bili neporaženi čak tri godine, a Engleska nikada nije izgubila međunarodni meč na Vembliju.

Dvojica kapitena, Bili Rajt i Ferenc Puškaš, rukovali su se.

Sudija je pištaljkom označio početak meča.

Utakmica koju su mediji, ali i ceo svet, nazvali mečom veka mogla je da počne.

Stenli Metjus, Alf Remzi i drugi engleski igrači su bili samouvereni, i to sa pravom.

Engleska je bila na vrhuncu moći - i bukvalno i figurativno.

Autor fotografije, PA

Potpis ispod fotografije,

Kapiteni Bili Rajt i Ferenc Puškaš

Samo nekoliko meseci ranije britanska ekspedicija je osvojila Mont Everest, a odmah posle toga je krunisana i kraljica, pa je bezgranični rojalistički zanos preplavio čitavu zemlju.

Iako je Engleska napustila Indiju, Britansko carstvo je i dalje u sastavu imalo velike delove Afrike i Jugoistočne Azije.

Engleska nije bila tek neka stara zemlja, već svetska sila koja nije imala nameru da tu poziciju prepusti nekom drugom.

Situacija u Mađarskoj je bila prilično drugačija.

Posle Drugog svetskog rata država je trpela teške posledice jer ju je prvo okupirala Nemačka, a zatim i Sovjetski Savez.

Novi komunistički lider, Rakoši, izgradio je policijsku državu od koje je moćniji bio samo veliki učitelj i uzor - Josif Staljin.

Na desetine hiljada Mađara je poslato u zatvore i logore.

Sport je generalno, a fudbal naročito, postao deo šire ideološke borbe.

Mađarska vlada nije samo nacionalizovala farme i fabrike, oni su preuzeli i fudbalske klubove.

Selektor nacionalnog tima, Gustav Sebeš, takođe je bio član vlade.

Sam Sebeš, koji je predvodio seriju štrajkova u fabrici Renoa u Parizu tokom 30-tih godina, nije krio sopstvene stavove:

„Teška borba između kapitalizma i komunizma se ne vodi samo na društvenom nivou, već i na samom fudbalskom terenu", rekao je on potpuno otvoreno.

Autor fotografije, AFP

Potpis ispod fotografije,

Mađarska je odigrala i prijateljski meč protiv radnika fabrike Reno, u kojoj je Sebeš radio tokom 30-tih godina.

U to vreme na fudbal se nije gledalo samo kao na bitku između Istoka i Zapada, on je bio korišćen i da bi definisao i ispravno interpretirao ideološke teze Karla Marksa i Vladimira Iljiča Lenjina.

Poraz sovjetskog fudbalskog tima protiv odmetnute Jugoslavije Josipa Broza Tita tokom Olimpijade 1952, tretiran je kao državna tajna i u sovjetskim medijima nije pominjan sve do Staljinove smrti u martu 1953.

Utakmica veka se, dakle, nije ticala samo fudbala, ona je bila i integralni element simboličke predstave između dve suprotstavljene ideologije - kapitalističkog imperijalizma i komunizma.

Ferenc Puškaš, kapiten reprezentacije Mađarske, je bio nizak i debeljuškast i više je podsećao na bačvu slatkog mađarskog tokaja nego na fudbalera.

Nije znao da igra glavom, a desnu nogu nije nikada koristio.

Ako izuzmemo to, bio je briljantan.

Sa skorom od 83 gola na 84 međunarodne utakmice, postavio je rekord u svetskom fudbalu kojem igrači kao što su Maradona i Pele nisu nikada ni prišli.

Ali to, naravno, nisu znali ni engleski fudbaleri ni publika željna uspeha koja je tog dana ispunila Vembli.

„Vidi onog malog debelog tipa", navodno je rekao jedan od engleskih igrača pred sam početak utakmice.

Samo 57 sekundi kasnije, lopta je već bila u mreži engleskog tima, a nekih 28 minuta kasnije Mađari su vodili sa 4:1.

Puškašov drugi gol, za koji je kasnije smišljen naziv „dreg-bek gol", je postao legendaran.

Potpis ispod fotografije,

Tokom „dreg-bek" prodora, igrač povlači loptu unazad đonom kopačke

Prema izveštaju iz lodonskog dnevnika Tajms, Puškaš je zaludeo kapitena Engleske Bilija Rajta tako što je đonom leve noge povukao loptu unazad, a zatim je, posle piruete, zakucao u vrh mreže.

Rajt je iza njega ostao kao da je „vatrogasno vozilo koje se uputilo ka nekom pogrešnom požaru".

Mađarska je pobedila sa 6:3.

Lako su mogli da im daju još šest komada.

Engleski centarhalf Sid Oven se kasnije žalio kako je ovo bilo kao „da smo igrali sa vanzemaljcima".

Iako bi tvrdnja da se pad Britanskog carstva dogodio zbog jedne izgubljene utakmice svakako bila obično preterivanje, tiha, smrknuta publika na Vembliju je zasigurno imala pogled na svet koji je bio ozbiljno uzdrman pred njihovim očima.

A stvari su postale još gore samo nekoliko meseci kasnije kada je Mađarska demolirala Englesku sa 7:1 na Nep stadionu u Budimpešti i tako joj nanela najteži poraz u istoriji.

Autor fotografije, Getty Images

Potpis ispod fotografije,

Scena sa meča iz 1954. godine, koji je Engleska izgubila sa 7:1 od Mađarske

Fudbal je bio integralni deo izgradnje Britanske imperije, ili kako kaže britanski istoričar Erik Hobsboum u svom bestseleru Doba ekstrema:

„Sport koji je prihvatio ceo svet je bio fudbal, čedo globalne britanske ekonomske moći.

Pojavili su se timovi koji su nosili imena britanskih kompanija ili su bili sastavljeni od Britanaca koji su živeli u inostranstvu - od polarnih kapa, pa sve do ekvatora".

Fudbal je bio najveći doprinos koji je imperijalna Britanija podarila globalnoj popularnoj kulturi i to je bilo moguće uz pomoć tehnoloških inovacija kao što su bili radio i televizija.

A Engleska je u tome bila neprikosnoveni vladar.

Sve do 1950, Engleska nije čak ni učestvovala na Svetskim prvenstvima, delom i zbog toga što su smatrali da im je ispod nivoa da uopšte igraju sa timovima van Britanije.

Carstva padaju kada njihovi stanovnici više ne veruju u njihovu superiornost i nepobedivost.

Hobsboum pronalazi tragove početka pada Britanskog carstva u ranim 50-tim godinama, dok završetak procesa vidi u neuspešnim pokušajima da se zbaci egipatski lider Naser tokom krize oko Sueckog kanala 1956.

I dok je Engleska pokušavala da shvati šta je to zadesilo na Vembliju, mađarski režim je uporno pokušavao da iz te pobede iscedi što veću dobit.

Njihova tvrdnja da je utakmica bila trijumf komunističkog režima, predstavljala je, bez obzira na sve, puku zabludu.

Mađarski uspeh je bio baziran pre svega na individualnim kvalitetima igrača kao što je bio Puškaš, a ne na timskom dostignuću.

On je bio drzak buntovnik, čarobnjak i individualac koji je u jednom inače rigidnom i zatvorenom sistemu, imao slobodu da radi šta god hoće.

Pošto je Mađarska izgubila utakmicu protiv Čehoslovačke, na primer, Puškaša je doživotno suspendovao Fudbalski savez, zbog „lenjosti na terenu".

Pomilovan je nekoliko meseci kasnije.

Staljinu i njegovim štićenicima, kao što je bio Rakoši u Mađarskoj, je bio potreban Puškaš da bi potvrdili superiornost komunističkog sistema.

A da bi omogućio Puškašu nesputanu individualnost, režim je bio spreman da napravi ustupak i po pitanju jednog od najvažnijih postulata sistema - da je kolektiv iznad svega što je individualno.

Ideološki paradoks je tako preveden u činjenicu - na samom fudbalskom terenu.

Ali utakmica veka nije uzdrmala samo koncept imperije - ona se snažno obrušila i na komunizam.

U izuzetno popularnom mađarskom filmu Petera Timara 3-6 iz 1999. godine, čuvari u kaznenom logoru odlaze u zagrljaj sa političkim zatvorenicima posle sudijinog poslednjeg zvižduka.

Timar povlači direktnu vezu između utakmice i Mađarske revolucije iz 1956.

Pobeda na Vembliju nije stvorila samo novi osećaj društvene ravnoteže u ideološki podeljenoj zemlji, već je svima poručila i da je moguće stići do „nemogućeg".

Ako je Engleska mogla da bude pobeđena na Vembliju, onda bi možda i sovjetski okupatori mogli da… I tako je do tada nezamisliva ideja počela da se širi zemljom, kao šumski požar.

U današnjoj Mađarskoj je sećanje na utakmicu i dalje živo: o njoj se i dalje diskutuje u literaturi i filmovima, a za one koje nostalgija najviše trese, tu su i krigla ili dve koje mogu da popiju u baru 6:3u centru Budimpešte.

Kada je poznati mađarski pisac Peter Esterhazi bio upitan da imenuje najvažniju ličnost 20. veka, on je izabrao Puškaša.

Esterhazi priznaje da možda zvuči pomalo nepromišljeno staviti jednog fudbalera rame uz rame sa sa intelektualnim divovima kao što je, recimo, Prust, ali u isto vreme tvrdi i da ovo nije pitanje njegovog postmodernog pristupa u kojem je „sve moguće".

Prema Esterhaziju, uspeh mađarskog nacionalnog tima može da se posmatra i kao simbol pobune potlačenog stanovništva protiv gospodara.

Puškaš je postao „heroj iz bajke, koji pobeđuje kada običan čovek to nije u stanju da učini".

Prevazilaženjem „granica sopstvene ličnosti", kaže Esterhazi, „on predstavlja mene na isti onaj način na koji i ja predstavljam njega".

I tako na isti način na koji Prustovi literarni likovi žive u našem kolektivnom pamćenju, bez obzira na to što ih nikada nije ni bilo van autorove mašte, tako i sama ideja o Puškašu postoji nezavisno od njegove ličnosti, kaže Esterhazi.

A na sličan način metafora i simbol rezultata 3:6, žive nezavisno od toga šta se zaista desilo na zelenoj travi stadiona Vembli, 25. novembra 1953. godine.

Pogledajte video o talentovanim fudbalerkama

Potpis ispod videa,

Neverovatne akrobate sa loptom

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk