Dve devojčice, jedno telo

Sijamske bliznakinje koje je borba za život odvela iz Senegala u Vels

Upoznajte devojčice…
Upoznajte devojčice…
Marijem,

ona je mirna
i voli slatkiše
Marijem,

ona je mirna i voli slatkiše
I Ndaj,

živa vatra
s predivnim glasom
I Ndaj,

živa vatra s predivnim glasom
A ovo je njihov otac Ibrahima – čovek pred kojim je nesavladiva odluka
A ovo je njihov otac Ibrahima – čovek pred kojim je nesavladiva odluka

Retko kad ćete viditi sijamske blizance.

Malo ih se rodi svake godine, a većina su ili mrtvorođeni ili umru vrlo brzo po rođenju.

Marijem i Ndaj su izuzeci.

Imaju dve godine i osam meseci i žive u Kardifu, gde su se preselile s ocem, Ibrahimom Ndajeom, 50, iz Senegala gde su rođene.

To je bio put ispunjen teškoćama, tokom kog je porodica zamenila prosperitetnu egzistenciju za život u hostelima s bonovima za hranu.

Devojčice su sad dobro, ali njihova budućnost je neizvesna.

Marijemino srce je slabo – toliko slabo, da će ona verovatno umreti.

Ako se to desi, njena sestra Ndaj će takođe umreti.

Trenutno, bliznakinje svakog dana rastu i raduju se životu.

Ali kako godine budu prolazile, pred Ibrahimom će stajati nezamislivo težak izbor.

Da li da dozvoli hirurzima da pokušaju odvajanje – čime rizikuju živote obe devojčice, posebno Marijemin?

Ili da ih pusti da umru zajedno?

Rođenje

Dakar – prestonica Senegala. Uskomešan grad na zapadnoj obali Afrike, koji je Ibrahimi omogućio dobar život.

Uspešni projektni menadžer, radio je na organizaciji odmora i tura po regionu uglavnom za francuske i britanske turiste.

Iz prethodnog braka imao je decu tinejdžere, a 2015.godine njegova druga supruga je zatrudnela.

„Snimak sa ultrazvuka prikazao je devojčicu,“ kaže Ibrahima. „Samo jednu devojčicu.“

Kada su trudovi počeli tri nedelje ranije, doktori su zbog veličine bebe savetovali porođaj carskim rezom, iako se nisu očekivale komplikacije.

„Stajao sam iza stakla porođajne sale i mahao supruzi, pokazujući da će sve biti u redu“, objašnjava.

„Doktori su preuzeli bebu i očistili je, uveravajući me da nema nikakvih problema.

Klinika Nijang u Dakaru, gde su blizanakinje rođene

Klinika Nijang u Dakaru, gde su blizanakinje rođene

Prošlo je dva časa nakon ponoći i kao i svi koji su učestvovali u porođaju, Ibrahima je bio iznuren, na sebi je i dalje imao odelo i cipele za posao.

Zapravo, trebalo je da bude u Belgiji tog dana, da primi nagradu firme Brisel erlajns za trud uložen u organizaciju dobrotvorne biciklističke trke.

Umiren i rasterećen, izašao je napolje na bučni bulevar, udišući vlažan vazduh.

Naslonio se na zid i zahvalio Bogu za bezbedno rođenje svoje ćerke.

Ali odmah potom dobio je poruku da se vrati unutra i pronađe ginekologa Lamina Sisea, specijalistu za porođaje.

Dr Lamin Sise

Dr Lamin Sise

Ibrahima je dobro poznavao tog doktora jer je on porađao dvoje njegove starije dece.

Ali sada doktor je imao ozbiljan izraz lica.

Ibrahima kaže: „Smestio me u stolicu i rekao: ‘Moramo da razgovaramo o bliznakinjama.’”

Bliznakinjama?

Ibrahimi je počelo da se vrti u glavi.

Snimci sa ultrazvuka nisu pokazivali bliznakinje. Možda su bebe bile zamenjene? I čudnije stvari su se dešavale u Senegalu ...

Trideset minuta kasnije, nedugo nakon što se Ibrahima privikao na vest, stigla je još jedna.

„Dakle, recite mi.... u čemu je problem sa bliznakinjama?”, pitao je usporeno.

„Sijamci”, reče dr Sise, “Dobili ste sijamske bliznakinje.”

U tom trenutku – 18. maja 2016. – Ibrahimin svet se okrenuo naglavce.

„Nisam to mogao da prihvatim”, objašnjava Ibrahima.

„Zanemeo sam, pokušavao sam da shvatim kako je moguće da im je tako nešto promaklo."

„Bio sam toliko ljut na ljude koji su bili zaduženi za ultrazvuk.”

„Nisam bio u stanju da govorim, suze su navirale. Šutirao sam stvari i psovao boga.”

Tek oko pet časova ujutru doktor Sise je odveo Ibrahimu da vidi svoje devojčice, dok se njegova žena oporavljala.

Ibrahima kaže: „Nadao sam se da nije u pitanju ništa komplikovano i da će moći bez problema da ih razdvoje.”

„Sećam se da sam istovremeno bio smlaćen i radoznao kada sam ušao u sobu.”

„Merili su ih na vagi, i prvo što sam video bila su lica beba koja su me žmirkajući osmatrala od glave do pete. Zatim sam video spojenu ruku.”

„Napravio sam krug oko vage. Bile su sićušne, teške 3.8kg.”

„Nije mi nikako bila jasna njihova građa. Očekivao sam četiri noge, umesto toga imale su dve.”

„Obe su me posmatrale, zaledio sam se.”

Tada je doktor Sise preuzeo ulogu savetodavca, nakratko zanemarivši svoj poziv.

Pošto je video Ibrahimino očajanje, podsetio ga je na sudbinu koja mu je određena kao sufi muslimanu.

Sufizam je oblik islama koji, objašnjava Ibrahima, snažno propoveda dobrotu i otvorenost uma.

Sudbina ga je pripremila za taj trenutak, rekao je dr Sise.

Loša iskustva su tu da bismo iz njih učili.

Ibrahima, međutim, nije mogao da zaustavi suze.

Tada mu je doktor Sise rekao: „Ako tako nastaviš, šta misliš: kakav će biti život ovih devojčica? Šta će im se dogoditi ako ti budeš bio slab?”

Naredio mu je da ode u toalet, da se umije, obriše suze, a zatim da se vrati.

Zatim mu je rekao još nešto: „Ovo je izazov tvog života, moraš da budeš spreman.”

Izazov

Tako je otpočeo novi život.

Roditeljska ljubav već je obuzela Ibrahimu, snažno razvijajući zaštitničko osećanje prema njegovim lepim ćerkama.

Međutim, Marijemino zdravlje bilo je ozbiljnije narušeno – dehidrirala je i borila se za vazduh.

Pomoć je bila neophodna, i to odmah.

Međutim, osoblje je bilo smušeno i nesigurno, i životi devojčica bili su ugroženi.

Ibrahima je odjurio kući, nasumično je pokupio odeću a zatim se isto tako brzo vratio, spreman da prebaci svoje bliznakinje u lokalnu dečiju bolnicu.

Čim su stigli tamo, devojčice su bile prikačene na aparate i kiseonik.

Međutim, osim zdravstvenih poteškoća izazvanih okolnostima, Ibrahima se suočio sa još jednim problemom.

U zemlji u kojoj je sujeverje duboko uvreženo, glasine o čudnom porođaju već su počele da se šire.

„Devojčice su ostavljene na hodniku gde je svako mogao da ih vidi”, kaže Ibrahima.

„Slučajno sam čuo nepoznatu ženu koja se hvalila da ih je slikala.”

Besan, Ibrahima ju je zamolio da mu pokaže fotografiju, zatim je zgrabio telefon i odneo ga u odeljenje gde je bila uprava bolnice.

„Osetio sam kao da me je neko udario u glavu”, kaže. „Najzad mi je sinulo koliko im je potrebna moja zaštita.”

„Nisam mogao da se smirim. Polomio sam telefon, što nije trebalo da uradim, ali bio sam besan.”

Ibrahima je imao puno razloga za brigu.

Brojni pokazatelji ukazuju na to da je Senegal, od kada je postao nezavisan od Francuske 1960, bio jedna od uspešnih afričkih priča.

Država ima tradiciju stabilne demokratije, a žene imaju puno predstavnica u parlamentu.

Sport je u Senegalu veoma popularan, naročito košarka i rvanje; država je poznata po srdačnosti i darežljivosti; nacionalni fudbalski tim nosi nezvaničnu titulu „Lions of Teranga” (lavovi gostoprimstva).

Međutim, isto tako postoji problem kada je reč o načinu na koji pojedine zajednice gledaju na invaliditet.

„Radi se o neznanju“, objašnjava Ibrahima.

„Ljudi mogu misliti da je to božja kazna, ili verovati da su se umešale vradžbine.”

„To shvatanje je široko rasprostranjeno i predstavlja tabu temu.”

„Dešavaju se opasna prinošenja žrtvi i pojedina deca mogu biti označena kao mete.”

„Ljudi će smatrati da Marijem i Ndaj nisu sijamske blizakinje.”

„Za njih će one biti beba sa dve glave i njihovi životi će biti u opasnosti.”

U potrazi za rešenjima

I tako je Ibrahimina bitka za zaštitu njegovih devojčica otpočela.

Sledeći njegove pritužbe, zvaničnici bolnice premestili su bliznakinje u sobu sa nadzorom, daleko od radoznalih pogleda.

Takođe, tamo su, dok su rasle, podrobnije ispitali njihova tela.

Mozak svake ponaosob bio je zdrav, kao i srce i pluća.

Ali imale su zajedničku jetru, bešiku i sistem za probavu.
Imale su zasebne stomake, ali su oni bili povezani, kao i tri bubrega koja su se nalazila između njih.

Obe su kontrolisale spojenu ruku, pri čemu je prevlast imala Ndaj, snažnija bliznakinja, koja ju je koristila.

Međutim, upravo kada je Ibrahima počeo bolje da razume stanje u kom su se bliznakinje nalazile, bilo je jasno da ne postoji plan kako da im se pomogne.

„Niko nije zvao stručnjake”, kaže. „Niko nije pritekao u pomoć, čak ni familija.”

„Jednostavno se čekalo da one umru.”

To je bio trenutak kada je on najzad preuzeo kontrolu.

Kada su devojčice ušle u treću nedelju, bile su poslate kući, gde se njihova majka još uvek oporavljala od carskog reza.

Morali su da kriju istinu, lagali su prijatelje i komšije, objašnjavali su da je njihovo dete još uvek u bolnici.

Međutim, kada se Ibrahima vratio poslu organizovanja turističkih ekskurzija po regionu, mislio je samo na svoj problem.

„Na svakoj pauzi sam istraživao sijamske blizance”, kaže.

„Preda mnom je bio izazov - zbog poštovanja prema mojim devojčicama, ne želim da kažem da je to problem - i bila mi je potrebna pomoć.”

Pošto je bio organizovana osoba, koja je studirala jezike, Ibrahima je kontaktirao bolnice, jednu po jednu, raspitujući se da li je razdvajanje moguće.

Prvo se, zahvaljujući svojim vezama sa Briselom, raspitivao u Belgiji, ali mu je rečeno da tamo ne postoji bolnica koja bi mu mogla pomoći.

Sledeći izbor bila je Nemačka, gde su živele dve njegove sestre, ali tamo nije bilo bolnice koja je imala iskustva sa tako složenim slučajevima.

Pokušao je i sa Zimbabveom, Norveškom, Švedskom i bolnicama u Americi - Sijetl (Vašington), Džeksonvil (Florida) i Baltimor (Merilend).

Doktori u jednoj od bolnica su mu rekli da bi morao da obezbedi milion dolara samo za pregled devojčica.

Kao poslednje pribežište, probao je u Francuskoj, ohrabren snažnim vezama te države i Senegala.

Putem imejla poslao je analize i prateću medicinsku dokumentaciju.

Ali njihov odgovor je bio direktan.

Napisali su mu da se ne muči tražeći pomoć, da će devojčice umreti i da ne postoji operacija koja bi u ovom slučaju pomogla.

„Ne postoje reči koje bi opisale koliko me je taj mejl povredio” kaže Ibrahima.

„Bili su toliko oholi, i prema meni i prema devojčicama su se ponašali sa očiglednim nipodaštavanjem. ”

„Ti doktori nisu imali intelektualne hrabrosti da se zainteresuju jer je to bio komplikovan slučaj.”

„Lepota života je u izazovima, u tim trenucima učimo i postajemo jači.”

„Ne možete da zamislite kroz šta sam prošao zbog doktora, koliko mi je život bio mračan.”

„Ubili su svaku nadu u meni.”

Međutim, dok je Ibrahima očajavao, Marijenino i Ndajino stanje je protivrečilo predviđanjima.

Dan za danom, one su jačale, počele su da se osmehuju, zatim da blebeću, svetle oči su dobijale na usredsređenosti, maleni prstići su stezali.

Očajan, Ibrahima je ponovo počeo da istražuje ovaj problem.

Jednog dana, kada su devojčice bile stare nekoliko meseci, pronašao je inspiraciju - video o Ebi i Britani Hensel iz američke države Mičigen.

Spojene na sličan način, bile su tada u svojim dvadesetim, radile su kao učiteljice i bile u stanju da voze kola i bave se sportom.

Za Ibrahima je to bilo zapanjujuće iskustvo - dokaz da sijamski blizanci mogu ne samo da prežive, nego i da se razvijaju.

U svojoj modernoj kancelariji u Dakaru gledao je klip četiri-pet puta, potanko razmišljajući o sličnostima sa njegovim devojčicama.

„Ako me je nešto inspirisalo, bio je to taj dokumentarac”, kaže.

„Video sam posvećenost porodice, kako su štitili decu i borili se za njih.”

„Rekao sam sebi: ‘Biću takav za moje devojčice’. Postao sam još odlučniji.”

London

Dodatno istraživanje koje je sproveo usmerilo ga je na jedno mesto - bolnicu Grejt Ormond strit u Londonu, koja je imala odlične specijaliste za sijamske blizance.

Ibrahima kaže: „Nikad ranije nisam čuo za nju, ali sam pisao doktoru Paolu de Kopiju i poslao mu podatke o devojčicama.”

„Proučio je dokumentaciju i krajnje jednostavno odgovorio.”

„Rekao je: ‘Dođite.’”

Osećaj olakšanja je preplavio Ibrahima; najzad je neko bio voljan da pomogne.

Ipak, nije bilo jednostavno isplanirati put u London.

„Sav novac koji sam imao potrošio sam na lekove, negu i lekarske savete”, objašnjava.

“Posao mi je pokrivao zdravstveno osiguranje, ali nije pokrivao ovo lečenje.”

Pomoć je, ipak, bila dostupna.

Prva dama Senegala Marijem Faje Sal čula je za rođenje devojčica preko svoje dobrotvorne fondacije „Servir Le Sénégal”.

Predsednik Senegala Maki Sal sa ženom Marijem Faje Sal

Predsednik Senegala Maki Sal sa ženom Marijem Faje Sal

Ibrahima priča: „Pozvala me je gotovo istog časa i ponudila bezuslovnu pomoć.”

„Bio sam joj veoma zahvalan. Kada je trebalo da devojčicama dam imena, par nedelja kasnije, Marijem sam nazvao po njoj.”

Nakon dolaska u januaru 2017, porodica se sastala sa dr De Kopijem, hirurgom pedijatrom koji je pozvan da da mišljenje.

Ibrahima priča: „Ne mogu vam opisati nadu i olakšanje koje mi je on ulio nakon prvog dana kada je upoznao moje ćerke.”

„Kod nas u Senegalu, kada nekoga poštujete, oborite pogled, gledate u stranu ili nadole.”

„Tako sam se ophodio prema njemu jer sam video da svoj posao radi predano.”

“Ulio mi je snagu. Rekao je će pokušati da pomogne, da će ih samo pregledati. To je bilo sve što sam želeo.”

Doktor De Kopi, konsultant hirurg pedijatar u bolnici Grejt osmond strit

Doktor De Kopi, konsultant hirurg pedijatar u bolnici Grejt osmond strit

I tako je otpočeo medicinski tretman - 3d skeniranje i ultrazvuk - kako bi se videlo da li se devojčice uopšte mogu razdvojiti.

Međutim, tada je Ibrahimin život počeo da se komplikuje.
Novac namenjen za let i smeštaj koji je dala prva dama Senegala bio je potrošen, što je porodicu praktično svelo na beskućnike u Londonu.

Ibrahima je preuzeo na sebe negovanje dece zbog čega je morao da da otkaz na poslu, i nije više imao nikakav priliv novca.

Usredsređen na bezbednost i dobrobit devojčica, odlučio je da zatraži azil u Britaniji.

Znao je za zdravstvena nega neće biti dobra kao u Senegalu, kao i da će životi devojčica biti u opasnosti ako izađe u javnost sa svojom pričom.

Ipak, to nije bila jednostavna odluka.

A u Senegalu - Ibrahimina deca iz prvog braka, tinejdžeri, računali su na njegovu finansijsku pomoć.

Pošto nije mogao da ga obezbedi, bili su u zaostatku s plaćanjem iznajmljivanja porodičnog stana i pretilo im je izbacivanje.

U međuvremenu, majka bliznakinja, Ibrahimina druga supruga, odlučila je da se vrati u Senegal kako bi pazila svoje drugo dete, i tako je Ibrahima postao jedini staratelj bliznakinjama.

Porodica koju su sada činila tri člana preselila se u hostel za azilante u Krojdonu, u južnom Londonu.

Ibrahima priča: „Nisam imao posao, ni jedan jedini peni. Svi smo bili beskućnici: ja, moje ćerke i moja starija deca u Senegalu.”

„Zbog odluke da se preselim u Britaniju ostao sam bez karijere i doma, bez života i bliskih ljudi.”

„Ali uradio sam to voljno, kako bih im dao život.”

Za situaciju u Senegalu su pronašli rešenje, ali u Britaniji nije bilo pomaka.

„Bio sam im veoma zahvalan što su mi omogućili da budem u hostelu”, objašnjava Ibrahima. „Ipak, on nije bio prilagođen maloj deci.”

Pošto nisu imali za hranu, Ibrahima je uzeo kupone za narodnu kuhinju.

Nastavlja: „Mislio sam da su bili za supermarket.”

„Tog dana sam postio kako bih osetio da sam bliži veri, međutim pešačio sam 40 minuta i na kraju završio u crkvi u zapadnom Londonu.”

„Većina ljudi tamo bili su beskućnici i onda sam shvatio gde se nalazim.”

„Sećam se da sam se osećao poniženim. Kako sam stigao do ovde?”

„Počeo sam da plačem pred svima, videla me je jedna časna sestra i odvela u jednu prostoriju.”

„Ispričao sam joj o bliznakinjama i kako sam se zadesio tamo.”
„Znala je da sam musliman ali je pitala da li je u redu da se pomoli za nas. Onda smo seli i molili se zajedno 15 minuta.”

„Zatim je popakovala onoliko hrane koliko sam mogao da ponesem u torbe i rekla mi da dođem opet kadgod zapadnem u problem.”

Zatim, u proleće 2017, stigle su vesti od doktora.

Marijemino srce je bilo isuviše slabo da bi bilo operisano.
Ukoliko bi se pribeglo odvajanju, ona najverovatnije ne bi preživela.

Ibrahima kaže: „Čim sam saznao kakva je situacija, odlučio sam da ne idem dalje. Kako bih mogao to da odaberem?”

„Ali sećam se da mi je bilo veoma žao devojčica.”

„Ne mene. Nisam brinuo zbog sebe. Brinula me je samo njihova budućnost.”

„Doktor mi je rekao da će me podržati ako odlučim da nastavim da ih negujem, i odlučio sam da tako i uradim.”

Budućnost

Prošlo je oko godinu dana od tada, i u martu 2018. Ibrahima i njegove bliznakinje su bili prebačeni iz hostela u Kardif - tražioci azila mogu biti preseljeni bilo gde u Velikoj Britaniji.

S dobijenom neograničenom dozvolom boravka, sada žive zajedno u malom, funkcionalnom stanu, blizu centra grada.

Ovde, ako bi negde išli, koristili bi autobus, trudeći se da ne privlače pažnju - što je ionako teško s obzirom na to da Ibrahima visok 2.03 metra.

Ponekad ljudi primete devojčice i onda počnu da ih prate na ulici, ili počnu da se mole, a Ibrahima se nada da više neće biti takvih situacija.

Na različite načine, ovde je život jednostavan i razigran, uprkos izolaciji.

Govor devojčica se razvija i one mogu da se igraju sa drugom decom i da predahnu u hospisu „Taj Hafan”.

Još uvek ne mogu da hodaju, ali to će se najverovatnije promeniti.

Poput druge dece uzrasta do dve godine, obe vole da pevaju, smeju se i gledaju kanal „CBeebies”.

Međutim, doktori znaju da će Marijemino srce iz meseca u mesec biti sve slabije.

Trenutno, živa je zahvaljujući Ndaj.

Ndajino srce, koje je jače, opskrbljuje je kiseonikom, a hranu prima preko njihovih povezanih stomaka.

Ova situacija, međutim, sada opterećuje Ndajino srce i telo.

Krajem 2018. doktori su rekli Ibrahimi da neće biti vremena za spašavanje Ndaj ukoliko Marijem iznenada umre.

Razvoj situacije uzrokovao je promenu etičke nedoumice, i sada pitanje glasi: da li treba pribeći razdvajanju kako bi Ndajin život bio spašen.

Ibrahima trenutno ne može da razmišlja o tome.

Problem opisuje kao „crnu rupu” budući da su u svakom zamislivom scenariju životi devojčica ugroženi.

Utehu pronalazi u kuvanju tradicionalnih gulaša, pevanju u maloj senegelaskoj zajednici koju je upoznao u Bristolu i svojoj dnevnoj rutini - vremenu koje posvećuje negovanju svojih devojčica.

Dok im priprema ručak, priča: „Iskreno, ovde je život bez posla i plate ponižavajuć i skučen.”

„Ali uvek sebi kažem da će me ova situacija načiniti boljom osobom.”

„Kroz ovaj težak period moram da prođem uzdignute glave.”

Dodaje: „Što se mene tiče, moram znati, u svom srcu, da sam učinio sve što sam mogao za njih, da sam ih zaštitio i omogućio im najbolju moguću zdravstvenu negu.”

Moram da budem spokojan kada se pogledam u ogledalo.
„Izvan toga, ne utičem ni na šta.”

„Budućnost je neizvesna, ali moje devojčice se bore svakoga dana i ja se osećam blagoslovenim.”

„Zahvaljujući njima saznao sam šta je život.”

„Moje devojčice su borci i svet treba to da zna.”